Najlakše je kukati

Iza beogradske grupe „Sanšajn” u aktuelnoj deceniji stoje tri izdanja i nekoliko živih nastupa. Uprkos ovoj činjenici, večerašnji koncert koji će grupa održati u Velikoj dvorani Studentskog kulturnog centra biće prvi solistički nastup posle pauze od devet godina. Jednom od najpopularnijih domaćih bendova protekle decenije ovo će ujedno biti i prva prava prilika za koncertnu promociju njihovog izdanja „FighttheDevil”, objavljenog krajem 2007. godine. Promene sastava i turbulentna vremena tranzicije, prema rečima našeg sagovornika frontmena i pevača „Sanšajna”, Baneta Bojovića, ipak nisu uspeli da poljuljaju ideju i energiju koji su ovu grupu krasili tokom devedesetih godina prošlog veka.

– Opstali smo tokom svih ovih godina, i to dosta govori. Od „nulte” godine, uz neke nove priče, nove ljude i tri izdanja. Ljudi treba da znaju da „Sanšajn” može uvek da da sve od sebe, bilo da je reč o festivalskom nastupu, svirci sa nekim povodom ili solo koncertu.

Pošto toliko godina nismo imali pravu, solo svirku, ovo će ujedno biti dobra prilika da nas čuje stara publika, ali i neka nova ekipa ljudi, klinci koji su u periodu kada smo mi počinjali bili u obdaništu. Drago mi je što ima i takve publike, jer naši vršnjaci i malo stariji puštaju svojoj deci „Sanšajn”. I ne samo nas, sve bendove i sve one žanrove koji mogu da doprinesu da se izborimo sa ovom mentalnom „seljanom” oko nas.

Na pitanje kako se danas bori protiv te „seljane”, Bane britko odgovara.

– Reč „urban” je u poslednje vreme dobila mnogo širi smisao, često i podrugljiv. Ja sam odrastao u vreme osamdesetih, čak i tada se narodna muzika slušala više od roka, ali praktično svakom mladom čoveku je bilo ispod časti da sluša narodnjake. Ne zato što su oni „tropa” ili ne, već zato što to jednostavno nije bila interesna sfera mladih ljudi. Ljudi prosto ne mogu da veruju kad im kažem da ne znam tekst nijednog novokomponovanog hita. Ne zbog toga što sam ja „urban”, već me to zaista ne interesuje, imam drugačije muzičke i životne ukuse. Ali, biti urban ne znači samo ne slušati narodnjake. Čak nema mnogo veze ni sa samom muzikom. To je stvar stila, stava, ideja. Mnogo je faktora u igri.

Nezaobilazna tema razgovora bila je i Novi Beograd. Ovaj deo naše prestonice, a posebno savski blokovi, umnogome su uticali na Banetov život i umetnički izražaj.

– Svih ovih godina, i kad je bilo mnogo teško, „En-Bi-Dži” je za mene bio najlepši deo grada. Nije savršen, tokom devedesetih je stekao nezavidnu reputaciju, ali je, po meni ostao najbolji deo Beograda. Možda i zbog svih mogućnosti koje nudi, kontrasta, širine, Save i Dunava. To sa punim pravom kažem i sad, a potvrda mojih reči je pravi „bum” Novog Beograda u poslednjih nekoliko godina. Na dobrom mestu i ja se osećam dobro, i logično, to utiče i na muziku koju pravim.

Bane naglašava da je posebno ponosan na činjenicu da je „Sanšajn” uvek u svojim pesmama pokušavao ne samo da priča o problemima u društvu već i tražio rešenja.

– Izbegavam da sarađujem sa ljudima čiji pogledi na svet mi ne prijaju. Sličan sličnog nađe. I sada, a i ranije, uglavnom sam radio i družio se sa ljudima koji mi i privatno odgovaraju. Lako je kukati kako je teško. Moraš imati mnogo mentalne snage da se izdigneš iz problema koji te okružuju i koji su ti često nametnuti.

Naš sagovornik kaže da ne opravdava medijski „mrak” zbog koga se mnogi današnji bendovi teže probijaju nego u doba „crnih” devedesetih, ali da razume trenutno stanje stvari.

– Situacija danas jeste donekle bolja, makar u finansijskom smislu, ali i to je mač sa dve oštrice. Sponzori uglavnom promovišu ono što im vraća „kintu”. Tu su sve češća gostovanja velikih sastava i izvođača iz inostranstva koji, logično, „vuku” deo publike, često se ni ne stigne da se nastup nekog nama sličnog benda isprati kako treba. Večerašnji nastup biće dobar pokazatelj koliko je domaća publika posle svih godina ostala verna. Mi njima sigurno jesmo, a to ćemo na najbolji način i pokazati na bini.

Na čudne primere pomerenih vrednosti Bane nailazi vrlo često.

– U kolima nekih mojih prijatelja, koji su po nekoliko godina mlađi od mene, često sam nalazio kolekciju muzičke papazjanije. Od roka i metala, domaćih stvari, naših albuma, do najljućih narodnjaka. Na moje pitanje kako mogu da slušaju toliko kontradiktornih stvari, oni bi mi, mrtvi hladni, odgovarali:

– Brate, ja slušam samo dobru muziku. I ja ih razumem. Oni su odrastali u vreme kad je bilo najnormalnije spajati „babe i žabe”.

Upitan da li u moru mladih sastava i izvođača vidi neki novi „Sanšajn”, Bane odgovara:

– Možda je to ranije bio „Flip aut”, a danas je to „Iskaz”. On i njemu slični i dalje rade iz entuzijazma, i suočavaju se i sa mnogo većim problemima od onih koje smo mi svojevremeno imali, a opet imaju tu svežinu da stvaraju dobru muziku i „bacaju” sjajne rime. Razne kočnice su faktor što neki sastavi nisu neki novi „Sanšajn”, a mogli su da budu, i ne samo da budu, već i da nas prestignu.

Na predvidivo, ali logično, pitanje šta beogradska publika može da očekuje od večerašnjeg nastupa, Bane je imao spreman odgovor.

– Petak, peti jun. Dodao bih – „petarda” energije. Naši nastupi su oduvek bile kombinacija dobre svirke, energičnog nastupa i pozitivne atmosfere. Onaj ko na našu svirku dođe tužan ili nervozan, izlazi raspoložen. Onaj ko dođe sa dobrom energijom, izlazi još jači.