Прво јака локална самоуправа

Начелни одговор на питање из наднаслова требало би да буде једноставан. Србији је потребна она регионализација која највише одговара њеним грађанима. Конкретно, решење које би испунило овај захтев није тако једноставно изнаћи.

Иницијатива председника Тадића покренула је лавину опречних реакција. Док се једни плаше да би регионализација раздробила Србију, други тврде како је то стандард Европске уније. Првима се може рећи да је Шпанија после Франка управо регионализацијом зауздала сепаратисте, а другима указати на примере централизоване Француске, Румуније или Грчке, регионализоване Италије, Ирске или Пољске, као и на федерације Немачку, Аустрију или Белгију. ЕУ се напросто не пача у територијално уређење садашњих и потенцијалних чланица.

О статистичким, развојним регионима ЕУ писао је у овој рубрици 29. маја државни секретар за регионални развој Дејан Јовановић. Нацртом закона о регионалном развоју предвиђа се оснивање развојних региона у Србији, као дела успостављања регионалне развојне политике усклађене са регионалном и кохезионом политиком ЕУ – зарад регионалне конкурентности, смањења регионалних неравномерности и сиромаштва и изградње институционалне регионалне инфраструктуре. То се нарочито односи на помоћ недовољно развијеним подручјима да надокнаде структурне слабости, државним инвестирањем и стимулисањем приватних инвестиција. Искуства ЕУ показују да се то постиже увођењем развојних региона. Ти региони у Србији неће имати правну субјективност, коју према Уставу имају локална самоуправа и аутономне покрајине.

Србија је земља дубоких економских разлика – социјалних и географских. Прве су последица страховитог раслојавања приликом бурне транзиције из планске привреде у тржишну, праћене југословенским грађанским ратом, драстичном криминализацијом и међународним ембаргом, као и приватизацијом изведеном на начин неретко назван дивљим. Географске разлике у развијености имају пак дубље корене. Читавим крајевима Србије прети депопулација, а њихови ресурси остају неискоришћени. Са друге стране, развијенијим деловима земље, посебно већим градовима, прети прекомерна концентрација становништва и индустрије. Овај несклад производи тешке социјалне, привредне, еколошке и комуналне последице.

Неопходност регионално уравнотеженог развоја Србије нарочито је очевидна у условима светске економске кризе. Њене последице још су велика непознаница и глобално и по Србију. У овоме тренутку не може се предвидети да ли ће више претрпети наши развијенији крајеви, који највише имају да изгубе, или неразвијенији, који немају много ресурса за опирање кризи. Једино се са сигурношћу може рећи да криза захтева безрезервну солидарност целе Србије.

Политичке регионализације што се тиче, у новије време први ју је почетком прошле деценије заступао покојни професор Миодраг Јовичић. Међу помена вредним партијама, Демократска странка Србије дуго заступа регионализацију, а Демократска странка недавно је њу начинила својим програмским приоритетом. Иако су обе имале одлучујући утицај на садржину садашњег Устава, Србија њиме није постала регионална држава. Устав пак веома либерално локалну самоуправу и аутономију дефинише као право грађана да ограниче државу, омеђено само надзором уставности и законитости. По угледу на Шпанију, наш Устав даје (такође веома либералну) могућност регионализације стварањем нових покрајина, поступком предвиђеним за промену Устава.

По успостављању демократије, шпанским општинама дата је могућност да се удружују, па је између 1979. и 1983. на интересном основу настало 17 аутономних заједница. Да би таква примерно успешна регионализација дала плода и у Србији потребно нам је снажење градова и општина. За почетак, враћањем имовине коју им је Милошевићев режим 1995. године одузео, предвиђајући пораз на локалним изборима 1996. Замена београдизације Србије микробеоградизацијом покрајина ништа ново не би донела сиромашним крајевима, па зато јака локална самоуправа мора бити „суверен” у процесу регионализације.

Саветник у Сталној конференцији градова и општина