Лепотица против мишићавих плавушана

Други међународни фестивал филма и медија Синема сити биће отворен вечерас у новосадском Српском народном позоришту светском премијером домаћег анимираног филма „Технотајз: Едит и ја” Алексе Гајића, широм света познатог стрип цртача (први рад објавио у „Политикином Забавнику”, аутор је тиражног стрипа „Бич божји”, а сарађивао је са престижном француском кућом „Soleil”).

Дебитантско филмско дело Гајић је сместио у 2074. годину, када у Београду прати напоре младе Едит да се избори са свим недаћама које носи технолошки узнапредовало време.

„Едит и ја” је комбинација четири анимације: аниме (реалистични цртежи у којима је постигнута статичност сцена), класичне 2Д и 3Д и векторска анимација. Гајић сматра да је у анимираном филму, који може много новог да пружи у изразу, најважнији начин приповедања, као и да је тродимензионални анимирани филм, попут дела „Up” који је приказан на отварању недавно одржаног Kанског фестивала будућност филма, али не крије естетске узоре јапанске аниме.

Не кријете да на Вас доста утиче јапанска анима?

Појединцима је криво јер мој филм личи на јапанске аниме, а то је и добро, пре свега за старију публику, која је добро познаје. Убрајам се у млађе ауторе, и та естетика се наметнула не мојом жељом, колико односом између жеља и могућности. „Едит и ја” би могао да буде још три пута раскошнији и другачији филм, али би га радио још годину и по, две. Компромис је био неминован.

Пристајали сте на компромисе?

Да, први сам се предавао, дизао сам белу заставу и говорио добро је, идемо даље. Када публика буде ушла у биоскоп и када пројекција почне, неће размишља зашто је нешто баш тако, већ ће се завалити и пратити јунакињу.

Зашто је баш девојка Едит Ваш главни јунак? Домаћи филм, поготову анимирани, не одликују главни женски јунаци?

То сам се и ја питао, али на то питање је требало да одговорим пре 15 година, када сам први пут нацртао Едит. Желео сам да се бавим женском психологијом. Уз незнатне промене, главни јунак је могао да буде мушкарац. У стрипу је лепа јунакиња исто што и лепа глумица на платну, коју публика боље разуме него мишићавог плавушана. Често ме питају да ли је то девојка о којој сам маштао као млађи, али није. Изглед јунака је одређен грађом шаке цртача. Сваки цртач има свој манир који проистиче из његовог живота, онога што је проживео, склоности, укуса... Манир има везе са линијом цртача. Већ у првих пет потеза цртежи личе на јунаке својствене уметнику који их црта.

Радњу филма сместили сте у 2074. годину. О каквом Београду и друштву говорите?

(/slika2)У домаћим филмовима превише инсистирају на социолошкој компоненти, а то нисам желео. Желео сам да ово буде домаћи филм, са сценама које личе на амерички и јапански филм. Приметни су људи са маргине, који су у филму приказани као роботи које су газде оставиле због нових, савршенијих модела, а они су остајали на улици да просе за бољу графичку карту. То је паралела са бескућницима данас, али уздигнута на футуристички ниво. У позадини главних јунака, друштво и Београд су у другом плану и имају своју логику и естетику.

Дајете ли виђење овдашње политичке ситуације те 2074. године?

Мало. Имам само једну сцену где се деда главне јунакиње сећа 5. октобра 2000. године. Та сцена почиње као у политичким драмама, али се испостави да је реч о фантастици, чиме сам показао свој став по питању политике, став љубитеља стрипа и научне фантастике.

Али време политичких превирања у последњих 20 година је и Вас обележило и формирало као личност...

Филм има много аутобиографског. Био сам свестан да ако желим да направим нешто добро, онда морам да будем искрен. Ако почнем да копирам шаблоне филмског језика, пропао бих. Трудио сам се да себе дам што више и нисам калкулисао. Можда ће се осетити моја жеља да не одговорим на неке стандарде који данас постоје у свету. Американци и Јапанци су много тога урадили раније и боље, да не би требало да се мешам у њихов посао. Трудио сам се да филм личи на домаћи филм.

Зато, чини се, и инсистирате на српском језику, који ће Вас можда онемогућити у пласману филма на страном тржишту?

Нисам материјалиста, што потврђује и моја одлука да престанем да се бавим стрипом када сам у иностранству имао доста посла и био у зениту успешне каријере. Чинило се да је таква одлука бесмислена, али није била. Опет бих бирао филм на српском језику, мали филм храбар по изразу, и своју комерцијалност би ставио на испит. Тако се боље осећам, него да ми обезбеде 200 уметника који феноменално цртају и да треба да направим дело које ће да заради 20, 30 милиона долара.

Остајете ли при одлуци да се, иако сте врло признати у свету светског стрипа, не вратите том изразу?

Није могуће бити посвећен и стрипу и анимацији. Цртање стрипа је аутистичан посао, јер данима, недељама, месецима седите сами у четири зида и гулите по папиру. У анимацији је рад тимски, динамичније је, лепше радити. Охрабривао сам себе да ако могу да направим стрип који је читљив и разумљив, зашто не би могао да направим и анимирани филм. Филм се разликује јер има ту важну димензију времена, што је у стрипу толерантније.