Колонизација угасила многа огњишта

Мркоњић-Град – Док је чувала овце на једном од сеоских пропланака, младој чобаници Петри Топић указала су се тројица монаха – Серафим, Авакум и Мардарије. Рекли су јој да „бјеже од Турака” и да „са собом носе благо” због којег су их они, касније и убили. Петра је увек причала о томе, али нико јој није веровао све до пре три године, када су њихови посмртни остаци пронађени тамо где је Петра рекла. Мало касније мошти тројице монаха, који су у међувремену проглашени свецима, у јасеновом кивоту, пренесене су у цркву Рођења пресвете Богородице, где се и данас налазе.

 Светије, а онда и лепше приче од ове, у Медној ти нико неће даривати, каже Тоде Милекић.

Поткрај деветнаестог века у Медној, односно Илићима, селу мркоњићградског краја у Републици Српској, било је око хиљаду и по, а за Краљевине Југославије скоро две хиљаде душа. Највише становника у Медној и Оканџијама било је после Другог светског рата. Готово две и по хиљаде. За последњег предратног пописа у Медној и Оканџијама није било ни хиљаду становника.

Колонизација и претходно бројне миграције угасиле су у Медној многа огњишта.

– Расули су се Медљанци свуда по свету. У Војводини је данас око хиљаду и по адреса наших Медљанаца, а у Тењи, прелепом славонском селу код Осијека, шездесетих година прошлог века, нова огњишта свило је двестотинак породица из Медне. Данас је у Медној око три стотине душа. Мање их је него што је у селу врела, каже Јован Ђаковић.

– Радио сам у Аустрији. Вратио сам се. Обновио порушену кућу. Имам свега, али уз мене и супругу немам најмилијих. Једва чекамо лето па да нам дођу деца и унуци. Мало се чему другом имамо радовати, каже Милорад Блажевић који са супругом Јоком чека Петровдан када се обично у Медној окупљају његови.

Јесте да у Медној нема чељади као некад. Али што год их је мање, све више је успомена којима, они што су остали, али и они који су се из Медне отиснули у свет, желе сачувати прошлост родног краја. И приче о људима који су задужили дедовину, о ливадама на којима су се стада чувала, о рекама у којима се купало, млиновима уз које се ашиковало и потоцима уз које се расло.

Из новијег времена у Оканџијама, Доњој Медној, је прича о Стојану Павловићу и сину му Славку који су, за последњег рата, пет месеци окупације Медне и овог дела Крајине, провели у Бијелој пећини понад села. Хрватски војници доле у Медној пљачкају и пале куће и краду све што им дође под руку. А њих двојица одозго гледају и не дају срцу да пукне од муке.

– За Другог светског рата у ту исту пећину бежао сам и спасавао главу од усташа, а за последњег, од њихових наследника. У пећини сам спремао и чесницу, славио Божић и Никољдан и увек веровао да ћу дочекати слободу и дан када ће поново спавати у својој кући. На срећу, наде су ми се обистиниле, уздише старина Стојан.