Свака четврта приватизација неуспешна

Продавци друштвених предузећа у Србији у последње време немају среће да удоме многа од њих. И то поготово она највећа која се нуде на тендерима и која сада, при крају приватизације, имају много дугова и запослених. Од почетка године „пукло” је десетак таквих приватизација. Последњи неславни примери су „Прва петолетка” и ФАП, јер потенцијални украјински купац није платио оно што је за њих нудио, пре њих неуспешне су биле продаје „Електроизградње” из Бајине Баште, Индустрије стакла Панчево, ДИБ-а из Бујановца, Индустрије каблова из Јагодине, београдског „Рада”, „Мостоградње”…

Рок за окончање приватизације друштвеног капитала више пута је продужаван. Иако званичници тврде супротно, судећи према садашњим околностима које диктира светска финансијска криза, чини се да ће се о продаји ових предузећа и надаље говорити. При том још није „начета” приватизација јавног сектора и комуналних предузећа.

У последњих седам година продато је на тендерима и аукцијама 1.828 фирми. Међутим, приватизација 420 предузећа у последњих седам година била је, из разних разлога, поништена. То значи да је 23 одсто приватизација било неуспешно, што је, према мерилима других земаља у транзицији, релативно висок проценат. Нека од њих поново нуђена су на продају и сада су ипак стекли нове власнике.

У Агенцији за приватизацији кажу да се не може рећи да је било који од разлога за поништавање, попут неплаћања купопродајне рате, неиспуњене обавезе инвестирања, континуитета делатности и поштовање радноправних прописа био доминантан већ да је најчешће реч о збиру свих ових разлога.

Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште, каже да је ова стопа неуспелих приватизација изненађујуће велика.

– Прво су продата најбоља предузећа, цементаре, дуванска индустрија, после је све било теже. Сада се продају велики дужници, технолошки застарели и тешко је очекивати да ће постићи неку добру цену. Велика је грешка то тражити и зато их треба продати ономе ко хоће да их купи, макар и за један евро, јер је циљ да се она консолидују и раде. Највећа корупција је у друштвеним предузећима која су у приватизацији годинама. Ту се дешава такозвана спонтана приватизација, јер директор и менаџмент склапају штетне уговоре, а радници односе оно што могу – објашњава Прокопијевић.

(/slika2)На питање да ли ће серија неуспешних продаја још једном продужити законом утврђени рок за приватизацију преосталих предузећа с друштвеним капиталом, Прокопијевић одговара да ће, најоптимистичније, она потрајати још две до три године.

– Код државних посленика нема воље да се овај процес заврши. Јер, кад би то „рашчистили”, за запослене у тим предузећима би то био крај илузије да имају посао, а у условима садашње велике незапослености власт нема, у замену, шта да им понуди. Сада се, заправо, види да није било правих реформи и гринфилд инвестиција које би повећале запосленост – каже Прокопијевић.

Подаци Министарства за економију и регионални развој казују да је у преосталим друштвеним предузећима у Србији запослено још око 47.000 радника. Већина у неколико великих система, као што су „Прва петолетка”, у којој ради 7.000 људи, у „Индустрији каблова” из Јагодине запослено је 3.000, у „14. октобру” из Крушевца 1.500, у „ИМТ”-у готово хиљаду људи.

Криза је проредила инвеститоре, тако да интересовање за понуђене фирме није велико. Према тренутним подацима којима располаже Агенција за приватизацију, остало је непродато још 287 предузећа са већинским друштвеним капиталом и 108 предузећа са већинским државним капиталом. Сва ова предузећа нудиће се на аукцијама. Тендерску продају чека 50 предузећа, што с државним, што с друштвеним капиталом. Чак 13 предузећа кандидати су за подржављење, а шест за стратешко партнерство са државом.

Није мали број ни предузећа којима следује ликвидација, таквих је 332, док је за 53 покренут поступак ликвидације.

Поприличан је број предузећа која из првог пута нису добила власника ни на аукцији ни на тендеру, па су морала на поновну продају. Репризно тражење власника, међутим, подразумева нижу цену. Сада, при крају приватизације, прибегава се и нестандардним начинима продаје предузећа, било у деловима, било директним позивима потенцијалним купцима. Списак неуспелих тендерских продаја у последње време био би непотпун без ИМТ-а и ИМР-а, чију судбину држава покушава да реши спајањем у једну фирму, па чак и пресељењем с постојећих београдских локација.