Vanilla sky

Као код Шехерезаде, причам за откуп, причам за живот. Аеродром 2000. године, случајно бачене новине и, у чекању авиона, једна мала нота која ми привуче пажњу. Ради се о богатом Американцу, футуристи, Ф. М. Есфандиарију, који се добровољно замрзао у фондацији за продужење живота Алкор у Аризони и који је постао тело ФМ 2030, са надом да ће некад у будућности бити одлеђен. Проводећи дане на мору, у једном другачијем стању од оног ту где живим, помислим да је то добар почетак за једну песму. Тако настане песма Тело која је инспирисана тим ФМ 2030. И тако, све до пре извесног времена, тачније до 5. 5. 2007. године, када Си-Ен-Ен говори о хапшењу једне особе у Техерану, научнице иранског порекла, али америчке грађанке, оптужене за шпијунажу. Одједном на кајрону видим да се она презива Есфандиари! Као и онај мој залеђени леш од пре седам година. Да ли су неки рођаци? Пре седам година ми није пало на памет да то није америчко презиме, мада их има разноликих, нисам ни посумњала да он припада неком другом народу. Нисам ни имала разлога да истражујем.

Претрагом Интернета долазим до огромне количине података о дотичној научници, а онда се враћам на тело 2030. Одједном се открива нешто што је чекало седам година да буде разоткривено, можда тада није ни било толико података о њему. Отвара се поље чудесних могућности једног човека, који је за себе рекао да је особа 21. века која се случајно затекла у 20. веку, да је предвидео целокупну скору будућност. Почиње његова прича са његовим коначним залеђивањем, да би се одледио 2030. године, а то је тај број који тело носи и време које он предвиђа као ново доба за човечанство, за људску расу, скоро време новог раја. Он то време описује и у својим књигама ("Да ли сте трансљудско биће", "Футуристички манифест", "Идентификациона карта" итд).

Сви ти залеђени, полуживи полумртви људи чине једну породицу чији чланови ће се једини познавати кад се одмрзну. Осталих неће бити. Заједно са том великом фондацијом за продужење живота, са великим новцем које једно тело кошта да би се задржало у залеђеном стању (а за заинтересоване, имам и ценовник њихових услуга), са струјом која је потребна, течним азотом, особљем које то контролише. Поменута фондација је ушла на прикривен начин и у филм, а добрих двадесет пет година било је наговештаја, било је људи који су радили на томе, било је чудне тајновитости која је пратила маркетинг залеђивања и евентуално једног дана одлеђивања, сходно жељи оних коју су залеђени, који су можда били болесни од оних болести за које наука још нема решење. Границе одмрзавања су померене, али има и наде за оне који се залеђују да ће једног дана видети неки другачији свет, на шта би можда свако од нас пристао, са дозом коцкања сопственим животом и радозналошћу или идејом да си нешто могао да погодиш и да можеш да видиш реализацију те идеје, која неумољиво тера на овакве кораке. Поготово што је технологија данас ближа човеку него икад, постала је и људски имплант, а још мало па ће бити технологија под кожом. Наравно, све је могуће, идемо до краја могућности, јер све почиње да бива могуће, ако се сетиш. Машина још увек није та која ће нешто да измисли, још увек је то човек, људски мозак, његова комбинаторика, његова неутољива глад за свим оним што може, што мора, што му је пало на памет.

И тако, враћам се на моје тело 2030. Оно је предвидело да се одледи. Зашто 2030. година, шта је то што га је натерало да помисли да ће то бити тренутак вредан буђења? Као у оној бајци, принцеза је спавала сто година, и то је било могуће, као и њено буђење, преко пољупца, а можда овог пута неће имати ко то тело 2030. да пољуби. Штета. А био је леп као Ворен Бити. Али не вреди, за другу особу која га је некад знала, време је прошло. Он ће остати у свом годишту замрзавања. Невероватно.

Да ли залеђено тело може да има неку мисао? Да ли човечанство напредује ако се на време заледимо?

Госпођа Есфандиари пуштена је из затвора 6. 6. 2007.

Криотранспорт је у току!