Престоница спорог живљења

Од нашег сталног дописника
Брисел, 6. јуна – Све што се догађа у Бриселу, догађа се полако. Због тога први утисак по доласку у град није да се у њему дешава нешто важно за цео свет, већ да се и у великој престоници може мирно живети. Послови се завршавају споро и темељно, сваки рачун и признаница исписују се без журбе, а возачи увек заустављају кола да би стрпљиво пропустили пешаке. Изузетак су службена возила свих врста која јуре са укљученим сиренама како дању, тако и у глуво доба ноћи.

На све стране су започети неки радови и поправке. На фасадама, у подземним пролазима, станицама метроа, у парковима, на трговима, степеништима. Иако ће неки од радова потрајати годинама, довршавање оних који су раније започети мењају лице града сталном брзином чинећи га удобнијим за живот. Уређење једног од великих тргова Флажеа са изградњом подземне гараже потрајало је од 2003. до 2008. године, а данас је то једно од места на којем се окупља највише људи. Трг викендом служи као пијаца.

Почетком априла у свим станицама метроа замењена је електронска графика којом се путници обавештавају о доласку воза, а неколико станица добило је сасвим нови изглед. Нова графика међутим још није доступна, јер су преко ње налепљена обавештења да је у току тестирање новог система. Иако је довољно само одлепити папирну налепницу и видети испод на екрану када ће наићи следећи метро, људи углавном радије стрпљиво чекају необавештени него што дирају нешто на своју руку.

Мала поправка лифта у Бриселу траје 15 дана. Толико је потребно професионалној екипи мајстора да замени тастере за позивање лифта у згради од осам спратова. Тешко је очекивати од станара последњих спратова разумевање за двонедељну обуставу рада исправног лифта да би били замењени такође исправни тастери. Али радови су у току и ускоро се нико више неће сећати старих дугмића. Објашњење зашто одуговлаче радове прекидајући их викендом и празником дали су радници за поправку лифта који кажу да би у том случају поправка коштала макар двоструко, јер се рад у невреме скупо плаћа.

Пуно пута наши људи док губе стрпљење чекајући на шалтерима у љутњи тврде да је у Европи другачије и да ми никада тамо нећемо стићи баш због тога што у гужви дахћемо једни другима за врат и газимо се по прстима, уместо да чекамо у реду. Ако већ нисмо нашли везу. Јесте у Бриселу другачије, али није брже. Ред на шалтеру је одређен редним бројем који странка добија на улазу у салу, а седење у чекаоници може дуго потрајати. Ако тражите документ, стићи ће вам поштом у року од неколико дана на кућну адресу. Уколико сте странац, па још из земље која није у ЕУ, дани ће се претворити у недеље. Али на шалтерима нема стреса, то је истина.

Чекање у великом реду веома је честа појава у Бриселу. На већ поменутом Тргу Флаже уобичајено је да увече 50 људи чека ред за помфрит. Педесет људи у реду за сладолед. Двадесет људи испред пекаре. Надземни градски превоз вози полако, а у аутобусе се улази у реду само на предња врата где се возачу показује карта. Без обзира на то колико путника треба да уђе у аутобус, нико неће ући на средња или задња врата која служе за излаз. Изузетак су емигрантска предграђа где у свему важе нешто другачија правила.

Експанзија Брисела започела је после Другог светског рата када је град одабран за седиште НАТО пакта и Европске заједнице за угаљ и челик. Убрзано је развијан и модернизован изградњом подземних путева и пруга, ширили су се квартови, али архитектура послератног Брисела није нарушила стари препознатљив Арт Нуво изглед у настао крајем 19. и почетком 20. века. Огроман новац и моћ житеља Брисела, од којих је већина дошла са стране, као да су допринели да и у 21. веку град више подсећа на урбано село него на милионску метрополу, једну од најважнијих у Европи и свету.

Владимир Јокановић