Западњачка бахатост

Екранизују се романи, позоришне представе, новински чланци, истините и мање истините (полу)биографске приче, стрипови, а у недостатку маште посеже се и за екранизацијом компјутерских игрица.

Филм "Хитмен - Агент 47", једна је од њих. Екранизација истоимене компјутерске игрице коју су на велико светско тржиште почетком 21. века избацили Данци.

У игрици, баш као и у филму, главни јунак је ошишани мутант, познат као Агент 47, који је истрениран за извршавање плаћених убистава, чије методе варирају од суптилних до ноторних крвопролића. Филмска адаптација игрице "Хитмен" развијала се неколико година, продуцент филма, француски редитељ Лик Бесон, режију је поверио младом колеги Kзавијеу Генсу, а главну улогу Тимотију Олифанту (познат из ТВ серије "Deadwood" која се емитује и на једној нашој ТВ станици).

Филмски Хитмен је елитни убица, смртоносне елеганције и непоколебљиве прецизности. Створен је генетским инжењерингом, нису му испрограмирали емоције, осим поноса на сопствени посао. Али, чак ни савршени Агент 47 (последње две бројке бар-кода истетовираног на његовом потиљку) није могао да предвиди да му се може догодити "курцшлус" - неочекивано буђење савести и непозната осећања која у њему буди прелепа девојка. Није случајно што је она Рускиња, јер се кључни део филмске радње догађа у наводно савременој (али, очигледно, не и Путиновој) Русији, где Хитмен добија задатак да убије председника државе, али тако да се убиство догоди у јавности. Успут, Русију је "одглумила" Бугарска где је овај копродукцијски филм и сниман.

Целокупној причи у "Хитмену" је посвећено онолико пажње тек колико је нужно да акциони призори не висе у ваздуху. Највећи део филма, подразумева се, чине управо акционе сцене распоређене механички, према обрасцу који симулира нивое игрице (двобој у московском метроу, убиство снајпером у прaвославној цркви...). Писац сценарија Скип Вудс Хитмену придодаје и женски лик Нику (Олга Куриљенко), бившу председникову сексуалну робињу коју Агент 47 спасава и води са собом као мамац. Њихов однос повремено чак постаје духовит, јер девојка је оличење сексепила а главни јунак је мутант, према реакцијама сличан неосетљивом роботу. Управо та несразмера могла је да буде извор комичних ситуација, да су аутори пожелели да на тако нешто уопште обрате пажњу.

Све у свему, "Хитмен" је као рутинска филмско-компјутерска акција могао да наиђе на масовније симпатије љубитеља пуцања и крви до колена, да у себи не крије и ону несимпатичну димензију која би се, у најкраћем, дала описати и као неоколонијална западњачка бахатост. Приказ Русије у складу је са најуобичајенијим западним стереотипима: руски председник има приватну проститутку и брата који продаје дрогу, западни агенти вршљају Москвом, док агенти ЦИА пресрећу чак и локалну полицију...

Узгред, филм прилично потцењује и гледаочеву интелигенцију, чак и основно образовање (главни јунак прелази непостојећу копнену турско-руску границу, а и ћирилична слова су написана наопако...), наводећи уједно и на помисао како је пут од играчке конзоле до смисленог и гледљивог филма, ипак компликованији и захтевнији него што су то његови аутори били у стању да предвиде.