Србија разговара: Лекарске грешке – откривање и доказивање

Шеснаестомесечна Наталија Тешић преминула је од менингитиса у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој улици у Београду, где је на лечење упућена тек после три прегледа у Дому здравља „Нови Београд”. Овај случај, у којем постоји сумња у исправно поступање лекара, још једном је покренуо питање откривања и санкционисања лекарских грешака. О томе за „Политику” говоре директорка Лекарске коморе Србије (ЛКС) др Татјана Радосављевић и адвокат Дејан Ћасић, бранилац оштећених, али и лекара у „медицинским” судским процесима.

Политика: Сведоци смо недавне трагичне смрти детета из Новог Београда. Шта Лекарска комора Србије може да учини на расветљавању ове трагедије?

Радосављевић: Могу рећи оно што Лекарска комора у таквим случајевима иначе може да уради, јер претпостављам да ће овај случај бити предмет на суду части Лекарске коморе Србије, што аутоматски искључује мене као неког ко може да говори о конкретном случају. ЛКС може да уради следеће: ми добијемо резултате надзора и по добијању осталих релевантних података органи коморе доносе одлуку да ли има елемената за поступање по службеној дужности. Истовремено, родбина може да поднесе пријаву суду части и тада то одмах иде у процедуру пред судом части регионалне лекарске коморе. Ми смо од ујака покојне девојчице добили мејл, а ја сам у медијима тим поводом изјавила да постоји процедура пријаве предмета, зато што смо ми при прављењу правилника суда части користили правилнике о раду кривичних судова. То значи да странка у затвореној коверти са напоменом „за суд части” предмет достави као препоручен са повратницом регионалним коморама или ЛКС-у. Повратница је битна јер указује да је предмет стигао и да теку одређени рокови. Потом, судови части узимају у процедуру одређени случај, бирају се судија известилац и три члана судског већа, уз логистичку подршку правника са правосудним испитом и прави се прави процес пред судом части.

Санкције које судови части доносе су врло јасно прописане Законом о здравственој заштити и тростепене су: за лакша дела несавесног лечења и дела против здравља људи и повреду кодекса медицинске етике предвиђена је новчана казна и опомена која се објављује у гласилу коморе и средствима јавног информисања, али се исто тако у тим гласилима објављују и ослобађајуће пресуде. У случају да је реч о средње тешком делу несавесног лечења и лечења против здравља људи и повреда професионалне етике доктору може да се укине право да се бави том специјализацијом и да му се привремено одузме дозвола, а ако су у питању најтежа дела против здравља људи, онда се лиценца трајно одузима.

Политика: Ових дана из медицинских кругова се може чути да медији спроводе линч над лекарима у вези са случајем мале Наталије и да „суде пре пресуде”. Какав је Ваш утисак?

Радосављевић: Судски вештаци говоре да је потребно бар 15 дана да би се добили сви релевантни подаци о резултату обдукције. Бојим се да је направљена лоша слика о лекарима, да ће се пацијенти плашити да оду код доктора, јер им неће веровати, а лекари ће почети да се питају зашто уопште да раде, јер ако не раде, не може нико да им умре и не може нико да их осуди због тога. У људској је природи да ако изгубиш неког најближег, а нарочито дете, увек покушаваш да нађеш кривца за то. А цела прича се враћа на једну просту ствар: у Србији не постоји дефиниција лекарске грешке, јер не постоји обавезујући начин на који се свака болест лечи.

Политика: Господине Ћасићу, да ли Ви мислите да је јавност са правом узнемирена и страхује од могућег заташкавања случаја?

Ћасић: Због притиска медија, врши се притисак на органе правосуђа да раде свој посао. Ја као пуномоћник оштећених морам да одам захвалност медијима за тај притисак. Ми имамо ситуацију да лекарска комора подноси или не подноси кривичне пријаве против својих чланова. Иницијатори кривичних пријава против лекара су првенствено медији, па тек онда Министарство здравља. Неки лекари заврше у притвору, али када дође до претреса, судије траже помоћ лекара вештака да им разјасне случај. Ја заступам породицу покојног Зорана Новаковића, који је умро са 25 година од зуба, а поступак је данас, после шест година у фази главног претреса који још није одржан. Пуних шест година ми чекамо да се одржи главни претрес за лекаре који су оптужени да су допринели смртном исходу.

Политика: Да ли су пацијенти у здравственим установама обавештени на који начин могу да се обрате Лекарској комори Србије?

Радосављевић: Не, нису, ми смо сајт поставили пре 15 дана и тај сајт садржи правилник о раду судова части. Ми немамо приступ здравственим установама, у којима, иначе, постоји заштитник пацијентових права. Он би требало да обавести пацијенте да имају право да се обрате судовима части. Ми немамо начина да натерамо директоре здравствених установа да дају једну такву информацију пацијентима. Постоји одређени гард према Лекарској комори у здравственим установама и зато је једини начин комуникације – сајт Лекарске коморе, а то подразумева да пацијенти имају приступ Интернету. Немамо могућности, а ни права да јавност обавештавамо о нашем раду, осим преко средстава јавног информисања. Ми смо извршили лиценцирање лекара, изабрали смо најнепоткупљивије и најморалније судије за судове части, направили смо правилник о раду судова части, копирали смо Кривични поступак, примили смо правнике који ће докторима помагати. Сада почињемо заједно са правосудним центром едукацију судија у судовима части где учествују и професори Правног факултета и стручњаци Медицинског права и вештаци. У међувремену, у Београду је 85 предлога предато суду части. Председник суда части регионалне коморе Београда др Ивица Милосављевић је отворио све премете и одредио судије известиоце за 30 предмета – они се не односе само на дела несавесног лечења, ту су и предмети који се односе на случајеве мобинга, повреде медицинске етике и судије известиоци имају рок од месец дана да од здравствених установа траже медицинску документацију, при чему оне немају обавезу да је дају.

Политика: У Србији постоји уверење да су лекари једна од најзаштићенијих професија. Да ли имате податак колико је судских пресуда против лекара донесено?

Радосављевић: Ја не знам тачан број. Ми смо свих 28.500 лекара кад су добијали лиценце проверавали да ли имају правоснажне судске пресуде против несавесног лечења и против здравља људи и таквих није било пуно – на прсте две руке би се могли набројати ти случајеви. Не знамо колико се кривичних пријава поднесе против лекара сваке године – такве податке можете добити само од судова. Али, није поента само у кривичном поступку, оно што постоји у другим земљама је грађанска парница у којој постоје одштетни захтеви. Тамо лекар може платити пацијенту коме је нанео штету, код нас тога још нема. ЛКС има мисију да наведе име и презиме лекара који је несавесно лечио, или узео новац па је осуђен због корупције. Оно што у Србији не постоји је јединствени списак вештака медицинске струке. Било која напомена у разговору са нашим министром здравља да треба направити закон о лекарству, који има правна акта који се односе на вештаке, наилази на негирање да је то уопште потребно. Посебно су важни протоколи лечења – на пример ја као пулмолог треба да имам протокол по којем морам да прегледам пацијента, шта од анализа треба да урадим, шта од лекова морам да му дам. Уз постојање протокола, ако нешто не урадим, ја морам да одговарам. Онда је и судији јасно да сам погрешила и онда вештаци немају велики простор да манипулишу у тим стварима.

Политика: Ко је крив за то што нема протокола?

Радосављевић: Министарство здравља има водиче добре праксе који никога не обавезују и онда немате кривца. У развијеним земљама имате обавезујуће протоколе и ако се не поступа по њима, неко ће платити дебелу одштету.

Ћасић: То је грешка Министарства здравља, и то даје лекарима за право да се бране на начин да су они „имали добру вољу да нешто ураде”. У земљама англосаксонског система имате протоколе шта је лекар дужан да уради када му се јави пацијент са одређеним тегобама и онда је лако доказати лекарску грешку. У овој ситуацији, испада да некоме у нашој земљи одговара да нема протокола јер ће се лекар увек бранити речима: „Ја сам имао добру намеру и нисам сумњао да је требало да учиним још неку додатну анализу”. Ми имамо ситуацију да су вештаци истовремено и вештаци и активни лекари. Треба имати на уму да су свугде у свету лекари привилегована професија – људи у лекара гледају као у Бога. То би морало да носи и већи степен одговорности, јер лекарске грешке скупо коштају.

Политика: Њихове грешке скупо коштају, али се стиче утисак да се, у смислу одштете, слабо наплаћују?

Ћасић: Слажем се са вама. Ми имамо ситуацију да нам је правосуђе јако споро и да су лекари уважени чланови друштва које треба оптужити и процесуирати. У просеку један судски процес траје деценију, а лекари су уважени чланови друштва који имају познанике, везе и социјалне контакте, па им поступци трају дуже.

Радосављевић: Али, не смемо заборавити да је главни хирург који је био један од оптужених у случају Ање Граховац умро од инфаркта. Свако од нас ко ради са људима се преиспитује када дође до нежељеног исхода лечења да ли је још нешто могао да уради. Јесу лекари уважени чланови друштва, али већина њих има моралан однос према својој професији.  

Политика: Како Ви видите излазак из тог зачараног круга незамерања?

Ћасић: Једноставно – доношењем протокола. Када се усвоји протокол лекар неће моћи да каже „нисам имао намеру”, јер се из протокола види да ли је испоштовао дијагностичке методе. Овако увек можете да кажете: „Моја намера није била таква, ја сам као лекар сматрао да ипак није реч о тој врсти болести, па сам ишао у другом правцу”. Ја сам бранилац некима од тих лекара, па им кажем: „Тако се браните”. У правосуђу у Србији су се првенствено процесуирали предмети против лекара који су радили на приватним клиникама, јер они су били екскомуницирани из лекарског еснафа.

Политика: Ко треба да донесе протоколе о лечењу?

Радосављевић: Протокол лечења постоји, на нивоу европских и светских удружења. Довољно их је некада само превести, или да се само наши стручњаци сложе да примене те протоколе. То не би пуно коштало и комора ће ту причу иницирати. Међутим, проблем прихватања протокола као обавезних је ван моћи коморе. И то треба да донесе здравствени естаблишмент, који стално истиче да то није потребно.

Политика: Ако Министарство здравља не жели да те протоколе учини обавезујућим, произлази да не можете санкционисати лекара. Да ли то значи да Министарство здравља заступа права лекара, а не пацијената?

Радосављевић: Не знам колико је Министарство здравља заступник права лекара. Постоји 28 водича добре праксе, а по нечему што је мени дошло у руке буџет да се направи један водич добре праксе је 80.000 евра. Значи, не штите они ни лекаре тиме, јер ће лекари бити заштићени протоколима, моћи ће да докажу своју невиност. Не чине они услугу ни лекарима на тај начин, верујте.

Катарина Ђорђевић
Вишња Дугалић