Истраживања у театру

Представа „О насиљу”, у режији Анђелке Николић (драматург Милош Латиновић), настала је на основу Шекспирове трагедије „Тит Андроник”, али су рад на представи директно инспирисали и други текстови Шекспира, као и Хане Арент, Ника Кејва иХанса Мајера. Представу битно дефинише особен редитељски концепт који укључује изражену стилизацију и крајњу редукцију сценских знакова, успоравање игре, доминацију тишине, огољеност сценографије (Јована Обрадовић), савременост и значењску неутралност костима (Дејан Дошљак).

Такав приступ подразумева фокусираност на глумачки израз, а кикиндски ансамбл је предано и довољно уверљиво изнео захтевне редитељске идеје. Драган Остојић (Тит Андроник), Марко Гверо (Марко Андроник), Мина Стојковић (Лавинија), Марија Опсеница (Тамора) и други, наступају усаглашено и прецизно, гушећи сваку претераност у гесту, односно базирају игру на финијим унутрашњим доживљајима, суптилно назначенима. Говор ликова је у одређеним сценама посредован микрофоном, што наглашава хладноћу и празан формализам политичких говора, а такође се, на тај начин, реконтекстуализује радња трагедије у савремено медијско друштво. Директно обраћање Марка Андроника публици,римском народу, са молбом да не фотографише призоре, има исту функцију. У више сцена је и у простору публике упаљено светло, чиме се она, донекле, лишава пасивности и подстиче на активнију анализу радње.

Хладноћа, спорост игре и сведеност геста ефектна су средства у уобличавању ужаса зла, насиља, глади за осветом, јер се они тако кристалишу, па и ритуализују. Такође, тај стилски избор се може схватити и као критичка реакција на свеприсутни језик масовних медија, где прикази насиља имају сензационалистичку, а не проблемскуи критичку конотацију. Са друге стране, тако особен, јак и маркантан редитељски концепт мало је угушио динамику и сценску узбудљивост. То је једини крупнији недостатак ове занимљиве истраживачке представе, значајне за кикиндско позориште, у погледу развијања савременог сценског језика.

Полазиште представе „RazBOYnici” редитеља Николе Завишића су Шилерови „Разбојници”, класична драма немачког романтизма, која је врло радикалном адаптацијом и интерпретацијом, постала комичан мјузикл, дубоко интегрисан у савременој популарној култури (додатни текстови Никола Завишић, драматург и писац сонгова Маја Пелевић). У представу су уведени наратори (Марко Макивић и Владимир Грбић), пародична изобличења телевизијских водитеља, који формирају неку врсту оквира представе, стварајући, истовремено, ситуацију позоришта у позоришту. На тај начин се отвара пут критичкој анализи Шилеровог текста, али се, истовремено, путем продорне пародије, проблематизују обрасци поп културе. Наратори/водитељи информишу публику о Шилеровом делу, објашњавају контекст немачког романтизма, правећи, при томе, значењске паралеле са нашим временом, функционишући тако и као нека врста поп теоретичара. Глумци који играју Шилерове ликове врло су театрализовани, вешто и сугестивно, што јасно проблематизује вредности које их одређују (храброст, снага, ауторитативност,итд.). На пример, Максимилијан фон Мор (Љубиша Ристовић), отац Карла (Бранко Лукач) и Франца (Милан Вејновић), обликован је са једним пренаглашеним грчем и гротескно предимензионираном ауторитативношћу, што успоставља јасну дистанцу према есенцији лика који је Шилер утврдио. „RazBOYnici” Николе Завишића су извођачки веома атрактивно, питко и крајње забавно читање драмске традиције, у маштовитој потрази за њеним савременим значењима.