Без нагађања и погађања

Искуство не само модерних друштава недвосмислено упућује на закључак да је свака успешна држава утемељена на квалитетном систему територијалне организације. И обратно, неуспешне и нестабилне државе имају проблем са територијалном архитектуром. Другим речима, од односа центра и периферије система, хијерархије и броја територијалних нивоа административних јединица, компетенција њихових институционалних структура и вишедимензионалних капацитета бројних актера у стварању и вођењу политика и доношењу важних друштвених одлука непосредно зависи функционалност целовитог друштвеног система – његова ефективност, ефикасност и економичност.

Посебан проблем са квалитетом територијалног организовања имају тзв. транзициона друштва постсоцијализма. То, готово унисоно, показују све анализе о мукотрпној и недовољно успешној институционалној консолидацији ових друштава, што доприноси искривљеном поимању многих категорија које иначе карактеришу развијена демократска друштва, попут процеса деконцентрације, регионализације, децентрализације и дерегулације. У просперитетним друштвима ингеренције државе су у сталном преиспитивању имајући у виду растуће партнерске односе са јавним (јавно/приватним) и приватним сектором. Држава се уздржава од „преливања” у сфере у којима је њена ефективност и експедитивност скромна. Са транзиционим друштвима управо је супротно: у њима се државна регулатива увећава у несразмери са квалитетом њених компетенција, а претходно споменути процеси доживљавају се пејоративно, као претња очувању целовитости и стабилности државне и друштвене заједнице.

Откуд тај парадокс да нове политичке елите, у региону југоисточне Европе, не знају или не желе да искористе јединствену прилику да модернизују анахроне системе институција и организација? Постоји више разлога за евидентну инертност и несклоност одважнијем иновирању, реформисању и суштинским системским променама. Прво, нови системи су још под великим оптерећењем минулог наслеђа, у коме су остала прескромна искуства са демократизацијом политике и либерализацијом економије; друго, на делу је стабилна равнотежа, судећи по неспорним континуираним изборним резултатима, екстремно супротстављених развојних стратегија; треће, остала је на делу нераскинута симбиоза државе и партије (а) и њихово надметање у артикулацији мапе развојног пута, уз честе измене јавних улога; четврто, објективно успорени економски напредак, који ће вероватно бити пролонгиран, погодује очувању система вредности присталица статус кво; пето, затајиле су озбиљније реформе у секторима (образовање, култура, медији и др.) који би требало да „носе” и подстичу брже друштвене промене; шесто, ови транзициони системи су препуни социопатолошких појава које угрожавају бржу и доследнију ревитализацију друштава. Наравно да би се у склопу ових инсуфицијентности могли наћи и „доприноси” међународног фактора – као последица одсуства стабилне и боље фокусиране подршке.

Зато апели о потреби модернизације и реинституционализације државног, привредног и друштвеног уређења имају ограничен смисао уколико се превиде одређене конструкционе грешке у организацијској пирамиди друштва, те да се, независно од ових претпоставки, очекују бољи резултати у њеним функционалним исходима.

Димензионирање институционалних капацитета државе, њене супериорне позиције у сферама у којима је то потребно и очекивано, поднационална регионализација која је ишчекивана, захтевају експертски приступ. У тај посао морају се пре свих укључити озбиљне научне и професионалне организације, домаће и иностране, како би се планирана институционална реконфигурација обавила на прикладан и успешан начин. Досадашња искуства, међутим, не охрабрују са својом препознатљивом симулираном хитњом, беспотребно исполитизираним компромисима, прескромним аналитичким напорима и одсуством жеље, пре свега на страни политичког „лидершипа”, да крене у неповратну и одрживу модернизацију система. Систем се мора мењати постепено и континуирано, али стручно, доследно и непристрастно, уз сталну опсервацију компетентних институција. Тада би било мање „играња”, нагађања и погађања око тога колико је овом друштву потребно месних заједница, општина, градова и региона.

Професор Мегатренд универзитета