Bez nagađanja i pogađanja

Iskustvo ne samo modernih društava nedvosmisleno upućuje na zaključak da je svaka uspešna država utemeljena na kvalitetnom sistemu teritorijalne organizacije. I obratno, neuspešne i nestabilne države imaju problem sa teritorijalnom arhitekturom. Drugim rečima, od odnosa centra i periferije sistema, hijerarhije i broja teritorijalnih nivoa administrativnih jedinica, kompetencija njihovih institucionalnih struktura i višedimenzionalnih kapaciteta brojnih aktera u stvaranju i vođenju politika i donošenju važnih društvenih odluka neposredno zavisi funkcionalnost celovitog društvenog sistema – njegova efektivnost, efikasnost i ekonomičnost.

Poseban problem sa kvalitetom teritorijalnog organizovanja imaju tzv. tranziciona društva postsocijalizma. To, gotovo unisono, pokazuju sve analize o mukotrpnoj i nedovoljno uspešnoj institucionalnoj konsolidaciji ovih društava, što doprinosi iskrivljenom poimanju mnogih kategorija koje inače karakterišu razvijena demokratska društva, poput procesa dekoncentracije, regionalizacije, decentralizacije i deregulacije. U prosperitetnim društvima ingerencije države su u stalnom preispitivanju imajući u vidu rastuće partnerske odnose sa javnim (javno/privatnim) i privatnim sektorom. Država se uzdržava od „prelivanja” u sfere u kojima je njena efektivnost i ekspeditivnost skromna. Sa tranzicionim društvima upravo je suprotno: u njima se državna regulativa uvećava u nesrazmeri sa kvalitetom njenih kompetencija, a prethodno spomenuti procesi doživljavaju se pejorativno, kao pretnja očuvanju celovitosti i stabilnosti državne i društvene zajednice.

Otkud taj paradoks da nove političke elite, u regionu jugoistočne Evrope, ne znaju ili ne žele da iskoriste jedinstvenu priliku da modernizuju anahrone sisteme institucija i organizacija? Postoji više razloga za evidentnu inertnost i nesklonost odvažnijem inoviranju, reformisanju i suštinskim sistemskim promenama. Prvo, novi sistemi su još pod velikim opterećenjem minulog nasleđa, u kome su ostala preskromna iskustva sa demokratizacijom politike i liberalizacijom ekonomije; drugo, na delu je stabilna ravnoteža, sudeći po nespornim kontinuiranim izbornim rezultatima, ekstremno suprotstavljenih razvojnih strategija; treće, ostala je na delu neraskinuta simbioza države i partije (a) i njihovo nadmetanje u artikulaciji mape razvojnog puta, uz česte izmene javnih uloga; četvrto, objektivno usporeni ekonomski napredak, koji će verovatno biti prolongiran, pogoduje očuvanju sistema vrednosti pristalica status kvo; peto, zatajile su ozbiljnije reforme u sektorima (obrazovanje, kultura, mediji i dr.) koji bi trebalo da „nose” i podstiču brže društvene promene; šesto, ovi tranzicioni sistemi su prepuni sociopatoloških pojava koje ugrožavaju bržu i dosledniju revitalizaciju društava. Naravno da bi se u sklopu ovih insuficijentnosti mogli naći i „doprinosi” međunarodnog faktora – kao posledica odsustva stabilne i bolje fokusirane podrške.

Zato apeli o potrebi modernizacije i reinstitucionalizacije državnog, privrednog i društvenog uređenja imaju ograničen smisao ukoliko se previde određene konstrukcione greške u organizacijskoj piramidi društva, te da se, nezavisno od ovih pretpostavki, očekuju bolji rezultati u njenim funkcionalnim ishodima.

Dimenzioniranje institucionalnih kapaciteta države, njene superiorne pozicije u sferama u kojima je to potrebno i očekivano, podnacionalna regionalizacija koja je iščekivana, zahtevaju ekspertski pristup. U taj posao moraju se pre svih uključiti ozbiljne naučne i profesionalne organizacije, domaće i inostrane, kako bi se planirana institucionalna rekonfiguracija obavila na prikladan i uspešan način. Dosadašnja iskustva, međutim, ne ohrabruju sa svojom prepoznatljivom simuliranom hitnjom, bespotrebno ispolitiziranim kompromisima, preskromnim analitičkim naporima i odsustvom želje, pre svega na strani političkog „lideršipa”, da krene u nepovratnu i održivu modernizaciju sistema. Sistem se mora menjati postepeno i kontinuirano, ali stručno, dosledno i nepristrastno, uz stalnu opservaciju kompetentnih institucija. Tada bi bilo manje „igranja”, nagađanja i pogađanja oko toga koliko je ovom društvu potrebno mesnih zajednica, opština, gradova i regiona.

Profesor Megatrend univerziteta