Премијер и олигарх у „монограду”

Почетком новембра прошле године руски дневни лист „Ведомости”, специјализован за економске теме, објавио је чланак Јевгенија Гонтмахера, руководиоца Центра за социјалну политику економског института Академије наука, а под називом: „Новочеркаск – 2009”. Укратко, у тексту се говори о судбини једног од, тада још совјетских, „моноградова” (места подигнута да радном снагом опслужују само једно велико предузеће). Због лошег руковођења и неконкурентности у Новочеркаксу долази до застоја у производњи и исплати плата. Ово доводи у питање и сам голи опстанак локалног становништва, због чега избија бунт. После вишенедељних перипетија, централна власт у Москви проналази новац да подмири дуговања посрнулог предузећа. Живот у Новочеркаску враћа се у нормалу. Али, већ сутрадан, слични проблем се јавља у неком другом „монограду”, и тако редом...

Текст „Новочеркаск – 2009” наишао је на велико негодовање органа надлежних за праћење рада медија. Аутор је, наиме, наговестио да би нешто слично могло да се деси и у данашњој Русији. У „Ведомости” је убрзо стигло писмо-опомена послато од стране Федералне службе за надзор у области веза и масовних комуникација.

Рука државе

Ових дана у истом листу се појавио нови чланак који се дотиче сличних проблема: „Пикаљово – 2”. И у њему се аутори баве проблемом „моноградова” којих у данашњој Русији према неким изворима има између 500 и 700, престанком рада великих комбината, осиромашењем становништва... Али, за разлику од догађаја у Новочеркаску из времена социјалистичке привреде, драма у Пикаљову се одвија у капиталистичким условима. Власник спорног комбината који се састоји из неколико фабрика није држава него приватна личност – олигарх Олег Дерипаска. Уз то, све се дешава у околностима глобалне финансијске кризе. Ипак, и овај пут излаз из кризе пронађен је тек када се умешала држава. Тачније, руски премијер Владимир Путин.

Није Путин измислио ништа ново. Уплитањем државе у функционисање привреде баве се последњих месеци, са мање или више успеха, и на истоку и на западу наше планете. Ситуацију у највећој земљи на свету специфичном чини то што се цео процес неумитно претвара у окршај власти и олигарха.

Наиме, доласком на место председника (2000) Путин је прихватио џентлменски споразум (наслеђе од претходника Бориса Јељцина) да се неће уплитати у пословање новобогаташа све док оно не угрози функционисање државе. Обе стране су се тога, углавном, држале. Онда је букнула финансијска криза и многи односи су преко ноћи поремећени. Богатство олигарха почело је да се топи, њихове фабрике лошије да послују, запослени да негодују... Ипак, једна ствар се није променила: када је тешко сиротиња раја поглед скреће ка – Кремљу. Као у некадашња социјалистичка, а пре тога у царска, времена.

Горке кнедле које је у Пикаљову морао да прогута Олег Дерипаска дефинитивно нису послужене само њему. И остали из његове касте ће, пре или касније, морати да приступе за исту трпезу. Ту настаје нова ситуација. Ако су руски олигарси до сада и пристајали да политички буду у другом плану, судбина Дерипаске им казује нешто ново: или ће оно чега су се, на ко зна какве све начине, дочепали током Јељцинове владавине самовољно вратити у службу државе, или ће се истој супротставити. Било окретањем опозиционим покретима (што у данашњој Русији и није неки јак адут), било стварањем пактова са „невољницима”, сличним њима, негде у иностранству.

Чекајући опозицију

Да се све неће завршити на Пикаљову јасно је обема странама. Путин је своју игру најавио. У њој је улога шефа државе (Дмитрија Медведева) померена у страну, из тактичких разлога. Претерано истицање Кремља као лучоноше предстојеће борбе превише би боло очи „чистунцима” са Запада, и могло би истима да послужи као „јасан доказ о враћању Русије у време једноумља и централистичког управљања”. Ма колико то данас изгледало ирелевантно.

Интересантна ће, међутим, бити рекција руске опозиције, посебно њеног дела концентрисаног око бившег премијера Михаила Касјанова који је, заједно са Јељцином, и уобличавао односе на релацији: олигарси – Кремљ. Са друге стране, ни изгнаници попут Бориса Березовског и Владимира Гусинског, па чак ни заточени Михаил Ходорковски, сигурно неће седети скрштених руку. Њихов утицај на догађаје у Русији тренутно није у првом плану, али не треба сумњати у то да међу својим колегама који су још „у функцији” имају доста истомишљеника.

Вратимо се на крају Новочеркаску и Пикаљову. Лекција која је из оба случаја научена је да квалитет функционисања појединих привредних система не зависи од власништва над њима. Одређују га други параметри: пре свега добро руковођење и околности у којима се послује. Уосталом, шта су тамо неки Новочеркаск и Пикаљов у односу на Детроит и Њујорк?