Србија треба да размишља глобално

Социолог др Јан Оберг, директор Транснационалне фондације за мир и истраживања будућности (ТФФ) из Лунда (Шведска), већ је познат овдашњој стручној јавности као активан заговорник мира и општег, потпуног разоружања, и у том својству је у последњих двадесетак година много пута посетио Београд. Неуморни Данац чији оштри протести против рата, говора силе, притисака светских моћника и угрожавања природних ресурса планете редовно налазе место у медијима и на многобројним интернет странама, ових дана је био гост Београдског фонда за политичку изузетност.

Више пута сте јасно ставили до знања да не делите мишљење већине Ваших колега, који истичу да је постојање Европске уније најважнији гарант мира и безбедности у Европи после Другог светског рата. Да ли то и даље сматрате?

– Не спорим да је оснивање Европске заједнице за угаљ и челик 1951. године, претече данашње Европске уније, било изузетно значајно за јачање добрих односа и избегавање међусобних ратова међу државама чланицама, и да је ЕУ и данас један од фактора стабилности и мира на Старом континенту, али никако главни. На то су, сматрам, једнако утицали и спремност Немачке да се суочи са прошлошћу и извини жртвама Хитлеровог холокауста, концепт неутралности, Палмеова комисија, деловање ОЕБС-а, развој демократије и економски напредак…

С друге стране, ЕУ је директно одговорна за рат у Босни, јер да у децембру 1991. није признала Хрватску и Словенију, верујем да до рата не би ни дошло. Био је то једини пут у модерној историји да је ЕУ проговорила „једним гласом” у својој спољној и безбедносној политици, али боље да није. Овим преурањеним, погрешним потезом, без доброг плана „шта даље”, довела је Алију Изетбеговића у ситуацију да поступи онако како је поступио, и тако је отворила пут за оружане сукобе који су уследили. На овакав развој догађаја упозорио сам на шведској телевизији још пре рата, али званичници ЕУ на такве апеле нису обраћали пажњу.

Сматрам да је ЕУ у то време одабрала погрешан приступ према српској мањини у Босни, и да је такав модел понашања, на жалост, задржала и касније, у Хрватској и на Косову.

Пре него што је једнострано проглашена независност Косова такође сте се залагали за другачији начин решавања овог питања. Србија званично не одустаје од става да никад неће прихватити сецесију овог дела своје територије. Али, шта би сад могла да предузме?

– Био сам против независности Косова, али сам и против сваке изјаве која почиње речју „никад”. Модерна историја је много пута потврдила узалудност таквих тврдњи: поред осталог веровали смо да Гандијев мирни отпор никад неће победити једну моћну империју!

Чини ми се да би најбоља српска политика према Косову био концепт условљавања (и сами сте га добро искусили на својој кожи). Као предуслов евентуалног признавања Косова, рецимо, требало би да захтевате да у косовској влади не смеју седети ратни злочинци и припадници бивше ОВК, да инсистирате на пуном уважавању права мањина (српске, ромске и осталих), да тражите од међународне заједнице да, кад је већ признала Косово, натера косовску владу да прими натраг српске избеглице… У складу са Бечком конвенцијом требало би да поставите питање законитости признавања Косова од стране појединих држава које су то учиниле под притиском САД.

Србија је јасно исказала своје опредељење да постане чланица ЕУ, на основу отвореног позива који је од ове организације, као и друге земље западног Балкана, добила на Солунском самиту у јуну 2003. Шест година касније као да нисмо ближи овом циљу, а она солунска обећања Брисела као да су утихнула?

– Одбијени Нацрт устава ЕУ и на њему заснован Лисабонски уговор, који још нису ратификовале све чланице Уније, требало је да омогуће формалне претпоставке за даље проширење ЕУ, тако да је с те стране јасно откуд застој. Кад је реч о Србији, као главна препрека за даљу европску интеграцију наводи се пуна сарадња са Хашким трибуналом.

Мени, међутим, смета аргументација којом се грађанима Србије објашњава зашто би требало да уђу у ЕУ, а то је да „ЕУ нема алтернативе”. Увек има избора, то је суштина демократије, само је питање како одабрати. Не треба од људи тражити да се изјашњавају за или против европског чланства, већ им објаснити шта их тамо чека, обавестити их шта добијају, а шта губе приступањем Унији. А за то су вам потребне добре школе, добри медији и добра влада. На жалост, и ваши политичари и медији, као и у већини других земаља, углавном размишљају уско, у националним оквирима, а то је велико ограничење. У ствари, данас само међународне корпорације и војска размишљају глобално.

Будући да долазите из војно неутралне Шведске, како видите српску неутралност?

– Концепт неутралности не значи само неприпадност неком војном савезу, несврстаност, пасивност, већ, напротив, захтева веома делотворан приступ проблематици безбедности и мира, спремност да држава активно допринесе решавању сукоба у свету, да буде успешан мировни преговарач. Подразумева посебну обуку државника и дипломата, као компонента мировне политике, и снажан интегритет и независност земље. Таква је била Шведска у време Улафа Палмеа. Таква би могла бити и Србија, јер није „продужена рука” САД или неке друге силе, није заузела страну, и није чланица НАТО.

.Александра Мијалковић