Поделе под либанским кедром

Захуктавање мировне иницијативе Барака Обаме на Блиском истоку добило је важан импулс победом проамеричких и поразом просиријских и проиранских снага на изборима у Либану.

У расцепканом свету либанске политике тријумф сунита, Друза и хришћана из коалиционог Покрета 14. март премијера Саада Харирија потврдио је досадашњи однос снага у парламенту онемогућавајући радикалне шиитске „хезболахе” и њиховог хришћанског савезника да оборе Хариријев блок.

Резултат недељних избора и не би имао такав значај да „хезболаси” нису прихватили пораз и нову политичку реалност. Сагласност Божије партије, која ужива подршку америчких регионалних ривала Сирије и Ирана, могао би да буде наговештај да шиити иду на смиривање после Обамине најаве „новог почетка” у односима са муслиманима и чврсте опредељености за стварање палестинске државе.

Изборни резултат несумњиво је донео олакшање Америци и „умереним Арапима”, али је ускратио аргументе израелском премијеру коме би победа Хезболаха ојачала позицију у ценкању са Обамом око стварања палестинске државе – чему се Бенјамин Нетанјаху противи.

За разлику од претходних избора 2005. ови су протекли мирно, мада се поново показало да су у земљи 17 различитих верских и етничких заједница бирачи готово униформно гласали по монолитним секташким линијама због којих је Либан 15 година био у грађанском рату.

Иако је Хариријева коалиција обезбедила већину од 71 посланика у парламенту са 128 места, политички пејсаж Либана остао је готово нетакнут јер је земља дубоко подељена.

На једној страни је Покрет 14. март – назван по дану великих протеста у Бејруту 2005, месец дана после убиства Саадовог оца, премијера Рафика Харирија за чију су смрт демонстранти оптуживали Дамаск захтевајући окончање сиријског утицаја на либанску политику. Протести су нагнали Сирију да се повуче из Либана после 29 година војног присуства.

Покрет 14. март чине Хариријев Покрет будућности, Прогресивна социјалистичка партија вође Друза, Валида Џумблата, Либанске снаге маронитског хришћанина Самира Жаже и Партија фаланге бившег председника Амина Џемаила, такође маронита којима по споразуму од 1943. припада положај шефа државе, док сунити дају премијера а шиити председника парламента.

Покрет 8. март – назван је по дану просиријских манифестација у Бејруту 2005. Ову коалицију чине шиитски „хезболаси” које предводи Сајед Хасан Насралах, шиитски покрет Амал председника парламента Набиха Берија, покрет Марада бившег министра Сулејмана Франжијеа а савезу се 2006. придружио хришћански политичар Мишел Аун.

Иако је по традицији хришћански блок до сада био језичак на изборној ваги, овога пута одлучујућу предност Харирију донели су гласови његових сунита чиме су дисциплиновани бирачи шиита изгубили предност коју су неки аналитичари, на ужас Запада, давали „хезболасима” који су у САД на листи терористичких организација.

Сунити су кључно допринели поразу Ауновог Слободног патриотског покрета, али бивши генерал је изгубио и део хришћанских гласова јер се приближио Сирији и сукобио са председником Мишелом Сулејманом и маронитским патријархом Насралах Бутрос Сфеиром: црква, армија и председник су три света симбола хришћана.

Помало неочекиван резултат избора, који испољава слабости либанске демократије, појачава Хариријеву одговорност после периода политичке парализе која је обележавала последњи мандат његове владе.

Изборна победа не укида тешко ценкање око стварања новог кабинета и, посебно, око захтева Хезболаха да као представници најмногољудније либанске заједнице добију право вета. Уколико желе мир, победници ће морати да услише овај захтев Божије партије за „партнерством” јер у супротном Либану поново прети политичка парализа.

Маја 2008. „хезболаси” су се у Бејруту сукобили са Хариријевим присталицама и тек после посредовања Катара склопљен је споразум којим је заустављена најтежа криза после грађанског рата 1975-90. Премијер је од тада заузео помирљивији став према шиитским ривалима.

Харири, богати 39-годишњи бизнисмен са кратким политичким искуством, другом изборном победом несумњиво је своју породицу придружио династичкој колекцији Либана, па аналитичари закључују да за њега више нема оправдавања да се не суочи са кључним проблемима: оживљавањем економије, прецизнијим дефинисањем политике одбране и решавања питања разоружавања Хезболаха, реформом судства и образовног система, променом изборног закона.

Посебан тест биће односи са Сиријом, са којом САД наговештавају нормализацију после периода притисака и санкција.

На нову либанску владу чекаће се подуже, неповерење је присутно, тензија ће расти, али добра вест је да оружане сукобе нико не очекује. „Либанци немају стомак за понављање прошлогодишњег еха грађанског рата”, пише угледни аналитичар Рами Коури.

Бошко Јакшић