Глуви телефони

Једној од најстаријих српских институција окренутих дијаспори, са традицијом дужом од пола века и немерљивим искуством у сабирању Срба раштрканих по свету – Матици исељеника Србије – прети нестајање. У доба када су загранични Срби овде у матици добили другачији третман, а формално имају и своје министарство, када се званично и незванично говори да је премошћен јаз са браћом у расејању, Матица је пала на најниже гране у својој историји.

Практично једина организација која је израз континуитета отаџбинске бриге за сународнике у свету од 1951. године када је и основана, а захваљујући којој је некадашња Југославија, а потом њени остаци до данашње Србије, имала копчу са животом Срба у дијаспори, доведена је комбинацијом различитих неодговорности у ситуацију да не може да намири своје телефонске, комуналне и друге рачуне, да исплати плате малобројним запосленима, принуђена је да дели судбину незаштићеног подстанара у Нушићевој 4 где је одвајкада егзистирала, али – што је најтрагичније – не може да објасни ни себи ни јавности зашто је дошлa у такав безизлаз.

Треба ли и помињати да већ дуже време Матица исељеника Србије, по ономе што чини за дијаспору и духовно зрачи ка њеним одредиштима по свету, не представља снагу како је то некад, и у временима ненаклоњеним исељеницима, бивало. Све то догађа се након стварања независне државе Србије и доношења новог Устава, у коме се та иста држава посебним чланом обавезала на бригу о својима у исељеништву, расељеној трећини нашег народа широм света.

Објашњење, које је најближе истини, не би смело никога да поштеди. Ни руководство Матице које је по инерцији, препуштајући и хлеб и колач досадашњем председнику, само констатовало стање, ни државу која оклева да донесе закон о Матици по угледу на искуства из најближег комшилука (Хрватска), или пропушта да током четворогодишње агоније експлицитно каже: да ли је за то да, регулишући стабилно финансирање ове организације, подржи Матицу као једну од пружених руку дијаспори из Србије.

Дугачак је списак онога што је Матица чинила свих ових година, захваљујући чему данас у Србији знају и за велика дела и имена Срба који су, не заборављајући отаџбину, градили "глобалну Србију". Истовремено, Матица је међу припадницима треће и четврте генерације исељеника сачувала духовни пламен везаности за Србију, а новоотишлима у последњих деценију и по била је охрабрујућа копча са родним крајем у далеком свету. Пре неколико месеци Матицу је СПЦ одликовала Орденом светог Саве другог реда, како стоји у образложењу које је потписао Његова светост патријарх српски господин Павле, "за мајчински однос Матице исељеника према нашем исељеном роду, за љубав и оданост према СПЦ".

Може ли Матица, упркос свему, али са толиком небригом око себе, да одговори свом основном задатку на изградњи заједничког културног и духовног простора Срба?

Не треба заборавити да Србија, каскајући за духовним и практичним мисијама озбиљних држава у региону и Европи, још нема своје културне центре у многољудним српским заједницама у Америци, Канади, Немачкој, Француској, Шведској, Швајцарској... Немци имају Гетеов институт, Енглези Британски савет, Мађари Колегијум Хунгарикум, Пољаци Полонију, као мрежу својих националних духовних институција у свету, по чему их други препознају и памте. У нама најближем Бечу, где живи више од сто хиљада Срба, ми немамо ништа што би наговештавало нешто слично српском културном центру.

Инфлација политичких заклињања у дијаспору са највиших места у држави и отрежњујућа упозорења аналитичара о значају исељеничког корпуса за Србију у 21. веку, који ће бити и век дијаспоре, падају пред поражавајућом чињеницом – телефони у Матици исељеника су глуви. Тешко да ће у таквој ситуацији Матица постати стожер изградње свеукупних односа са дијаспором.

Члан Председништва
Матице исељеника Србије