Ново је да сам била злостављана

Да ли је свака уметност (а и филм) женских аутора, per definitionem, ангажована? Да ли је сама могућност артикулације женског гласа политички чин? У свету који и даље почива на фалоцентричном мишљењу (и певању), могли бисмо одговорити потврдно. Но, и свет и слика света лагано доживљавају инфузију женске оптике која боји „апсолутну истину”. У протекле две недеље имали смо прилике да осетимо те другачије тоналитете.

Најпре, снажну женску перспективу, и то из екстремног угла сексуалног злостављања у породици, донео је документарац у режији Милутина Петровића, Ново је да сам била злостављана, рађен на иницијативу и у продукцији Инцест траума центра. Осам младих глумица са класе Мирјане Карановић презентују исповести осам жена које су преживеле сексуално злостављање, у форми доку-фикције. Као да ишчитавају текст каквог позоришног комада, младе жене пониру у своје ликове, трагају, по смерницама Станиславског, за оним магичним „кад би”, креирајући своје ликове из сопствених емоција беса, туге, разочараности, бунта, самооптуживања, презира. Оркестриране умећем Мирјане Карановић уз помоћ које откривају слојеве личности стварних злостављаних жена са којима се нису сусреле у току рада на комаду (изведеном у ЈДП) и самог филма, глумице пролазе кроз катарзично искуство. Тако и саме гледатељке и гледаоци, кроз двоструку оптику (редитеља документарног филма, М. Петровића, и редитељке представе, М. Карановић и њених глумица) ишчитавају страшне сторије које се не дешавају тамо негде већ сада и овде, у нашем граду, у нашој земљи, злочине које чине наизглед сасвим обични, фини људи, са сасвим прихватљивим социјалним маскама који ничим не одају да су силоватељи (очеви, ујаци, деде, рођаци, чак и саме мајке). Овакав уметнички приступ је далеко ефектнији за подизање социјалне свести од телевизијских репортажа и исповести са модулираним гласом и замагљеним ликом жртава, поступком који жртве чини неопипљивим, безличним и далеким. С обзиром на застрашујући податак да неки облик породичног сексуалног насиља код нас доживи свака трећа девојчица и сваки седми дечак, рецепција оваквог документарца од огромног је друштвеног значаја, као и његова турнеја по градовима Србије.

Првим Фестивалом женског филма, под називом Женско око света, у продукцији Антитрафикинг центра, Београд је постављен на мапу од око 40 градова света са културним догађајима оваквог типа. Тринаест фестивалских филмова и три гостујуће редитељке (Лина Манимекалаи из Индије, Тереза Шечер из САД и Џозлин Камак из В. Британије) публици су презентовали широки распон углавном документаристичких наратива – од најновијих тенденција тзв. трећег таласа феминизма, преко деликатних тема проституције и sex traffickinga (два кратка филма наше ауторке Маје Милош), социјално прихватљиве полигамије у Ирану, до непалских жена ратница, или пак покушаја проналаска партнерке путем Мреже.

Као посебно интригантно издвојило се аустријско остварење Ко се боји Кети Акер? – жири у саставу Слободан Шијан, Мирјана Карановић и Радмила Лазић наградио је Плакетом за најбољи филм фестивала документарац младе Барбаре Каспар, препознајући у њему изузетну провокативност и виталност уметничког и политичког ангажмана чувене панк списатељске иконе Кети Акер, која је многима и данас узор (прошлогодишња лауреаткиња Оскара за сценарио, Дијабло Коди, рецимо, такође је радила као стриптизета, тетовирана је, и не преза да у својим блоговима отворено пише о сексуалности). Овај дрски, креативни документарни филм, омаж уметници чија дела су била забрањена у Аустрији и Немачкој, начињен је од исповести пријатеља преминуле списатељице и перформерке (један од њих је и Виљем Бероуз), потом од архивских снимака њених наступа, интервјуа, изјава младих феминисткиња о утицају Кети Акер на њихов светоназор, а посебно иновативна је интервенција у виду анимација којима се инсценирају епизоде из романа Кети Акер, Blood and Guts in Highschool. Акерова, пореклом из богате њујоршке породице, трагом бит песника, ослобађајући свој дух вагабунда, постаје права одметница, панк хероина, бисексуалка, следбеница како песника Рембоа тако и филозофа Мишела Фукоа, у непрестаном постмодернистичком одмеравању, превредновању и деконструкцији сопственог идентитета – класног, сексуалног, уметничког. Од порнографије до анархофеминизма, Кети Акер је истраживала границе слободе женског тела и женске мисли. Њена дела су имала директне референце на дела писаца попут Чарлса Дикенса (Велика очекивања), Сервантеса (Дон Кихот) у којима су протагонисти жене (њен Дон Кихот је преведен и код нас!), или пак на култна филмска остварења као што је јапанска еротика Царство чула (у Кетиној интерпретацији, Бешћутно царство).

Још једно остварење публика је примила са неподељеним одушевљењем – сјајан уметнички документарац Џозлин Камак, Златно доба, који портретише три стогодишњакиње из једног британског дома за добродржеће, и даље ментално оперативне даме, донео је невероватну инјекцију елан витала кроз исповести жена које пропадљивост тела није спречила да и несмањеном страшћу и даље пишу романе, колумне, или пак учествују у протестним пацифистичким маршевима против рата у Ираку. Комбинујући класичне исповедне документаристичке технике, са доку-инсценацијама свакодневног живота у дому, акцентујући нарушеност чула вида и слуха, као и директне ауторске медитативне пасаже (кадрови контуре дечјег змаја који лебди на ветру, из доњег ракурса, као жудње за антигравитацијом, лебдењем и неспутаношћу ума и духа), ауторка је донела омаж генерацији жена која, по њеном мишљењу, заслужује наше велико поштовање будући да јасно зна своју позицију (и интимну и ону у свету) јер је окончала тако пролазне битке за напредак на социјалној лествици, неретко пуне сујете, пронашавши мир, који свакако није са овога света.