Тенкови лете у ваздух, а Арафат у црвеном балону

Сваки његов наступ у такмичарским програмима Канског фестивала, по аутоматизму има политичке конотације. Међутим, палестински редитељ Елија Сулејман то подноси са достојанством, са филозофским миром, па и са фином дозом ироније. Када је 2002. године у Кану примао Гран при жирија за филм „Божанска интервенција”, са сцене Театра Лимијер, тешио је публику изјавивши да неће говорити на арапском и да бар за то не морају да брину...

После дужег одсуства Елија Сулејман се вратио у Кан и то са полубиографским филмом „Време које преостаје” у којем, кроз низ шармантних епизода, прати живот и страданије своје породице од 1948. и проглашења државе Израел на палестинским територијама до данашњих дана. Филм је посветио оцу и мајци, чије је дневнике и писма члановима породице, који су се раселили по свету, обилато користио. Комбинујући интимна породична сећања са портретом свакодневног живота Палестинаца, који као мањина на сопственој територији живе као „израелски Арапи”, Сулејман гради узбудљиву, дирљиву и комичну причу, пуну сјајних детаља и метафора. Сцене скока са мотком преко бетонског зида код Рамале, или израелске тенковске цеви која прати кретање младића који разговара мобилним телефоном, антологијске су.

Ту је и „бастеркитоновско” лице самог Сулејмана. Његово ћутање је субверзивно, али нагони и на смех. Озбиљан историјски садржај, без сензационализма. Политички филм, али у смислу да је политика у осетљивој зони као што је Палестина, уобичајени део свакодневног живота.

Елија Сулејман је поново побрао велике симпатије филмске критике и овације канске публике. Његов филм се са лакоћом уврстио међу овогодишње фестивалске фаворите.

Једном сте рекли да је неопходно живети живот да бисте се бавили филмом? Каквим животом Ви живите?

Не гледам превише филмова. Такође, сматрам да сам и интелектуално биће и да много садржаја постоји и ван филма. Не спадам у оне којима је отац купио на поклон камеру још са пет година и који је прве кратке филмове снимао „Супер осмицом”. Био сам избачен из школе, био сам „дете улице”, али сам увек имао осећај да поседујем таленат за причање прича. Тада нисам ни помишљао да ће моје средство за то бити филм. Писао сам и објављивао приче, увек трагајући за различитим начинима сопственог изражавања. Тако сам дошао до филма у који сам крочио без претходних великих искустава. Морао сам много да учим.

Оно што ми се веома допада у Вашем филму јесте то што трагедију једне нације приказујете на веома комичан начин?

Ви то питате мене, а у Србији имате човека који је све то већ урадио пре мене – Емира Кустурицу! Када помињем Емира, онда да кажем да сматрам да је филму потребно више таквих људи као што су он или Абас Киаростами. Њихова позиција у свету филма је веома интересантна, јер и један и други постављају и отварају невероватну количину питања на тему националне подесности. Сигуран сам да неко као Емир покушава да компонује слике које га опседају и прогањају. Сигуран сам да и Киаростами чини исто. И за једног и за другог се везују „чињенице” да припадају врућим тачкама на мапи света. И ја сам један од оних којима је „пришивена” етикета – „палестински редитељ”. Протећи ће много времена док не постанем само „редитељ”. Међутим, оно што је најважније, ни Кустурица ни Киаростами нису оптерећени националном припадношћу док стварају своје слике. Нисам ни ја. Ми само гледамо и посматрамо шта се око нас догађа, хватамо звук, покрет и емоције...

Многи су и овај Ваш филм доживели као директну политичку провокацију?

Нисам снимао филм да бих било кога повредио, али наравно да ће увек постајати неко ко ће га тумачити онако како ја не бих желео. Но, на то не могу да утичем. Филм који не провоцира, који не изазива емоцију или реакцију, макар и прикривену, па било то и гнушање – није филм. У чему би онда била његова функција? Чињеница је да су и „Божанска интервенција” и „Време које преостаје” филмови о Палестинцима које је режирао Палестинац, а у тренутним политичким околностима та чињеница сигурно изазива реакције извесног броја људи. Међутим, да ли сам ја могао да снимим другачији филм или филм који се не би тицао Палестинаца? Многи не знају да ли ми више постојимо и, ако постојимо, где то постојимо. Расељени широм света? Може ли се тако постојати? У Паризу у једном јапанском ресторану келнерица ме је питала шта је то и где је Палестина, а ја сам ухватио себе како по ко зна који пут у мом животу дајем исти одговор: „Палестина је земља која је некада постојала и која ће опет постојати”. Другачији одговор нисам умео да дам.

Ваши филмови су ангажовани, саткани од симбола, савремени „неми” филмови са Вашим „бастеркитоновским” лицем у њима. Омаж кинематографији какве више нема?

Може се рећи и тако јер су моја поимања филма можда помало старомодна. Увек од филма очекујем да буде одраз ауторског ангажмана и не допадају ми се филмови у којима то не могу да пронађем. И „Време које преостаје” и „Божанска интервенција” јесу филмови симбола који су у функцији социјалне или политичке позадине основне приче, у функцији сликања стања ствари у Светој земљи . Они су и у функцији хронике љубави и бола, а за љубав и бол речи нису потребне. Зато у оба филма моји филмски јунаци мало говоре.

Многи Ваше филмове пореде и са раним радовима Жака Татија?

Такво упоређење заиста ласка, иако је до њега највероватније дошло што Французи сматрају да су његове и моје филмове спојиле разне канске околности.

 „Божанска интервенција” је такође била црнохуморна комедија, али са елементима чисте фантазије. Где да сврстамо оне сцене дизања израелског тенка у ваздух или уништења израелског хеликоптера ?

Јесам, дигао сам израелски тенк у ваздух, али не у Израелу током рата већ у једном војном кампу у Француској! Седамдесет и пет килограма пластичног експлозива помешано са шест килограма барута – и тенка више није било. А ја сам био тај који је командовао целом том акцијом! Мој отац, да је којим случајем још жив, био би веома поносан на мене јер је он још од 1948. године веома добро знао шта значи тортура израелских војника. За уништење војног хеликоптера у сцени палестинске нинџа-жене у акцији, бринула се екипа немачких стручњака за специјалне ефекте и мој продуцент Хумберт Балсан.

Једна од упечатљивијих и могуће је најпровокативнијих сцена тог филма била је она са летом црвеног балона са Арафатовим ликом, од Рамале до Јерусалима. Предсказање или фантазија?

Могуће је – и неминовност. У сваком случају, у време када смо снимали тај филм није било наговештаја да ће се догађати оно што се догађало и догађа и у Рамали и у Јерусалиму. У међувремену су се ствари погоршале, али од доласка Барака Обаме, неких наговештаја промена, чињеница је, има.

Ко Вас је научио да кажете да су Американци империјалисти?

Ха! И да су колонијалисти! Те две сцене у мом филму, у којима директор мешовите израелско-палестинске школе, у паници, грди мене као школског ђака, преузета је из живота. Међутим, то није било моје искуство већ мог брата. Он је имао обичај да све што чује у кући или у комшилуку, пренесе својим школским друговима, због чега је стално био кажњаван.

----------------------------------------------------------------

Есејиста са филмским сновима

Елија Сулејман је рођен у Израелу, у Назарету 1960. године. Попут многих његових земљака, селио се по свету, те је тако у Њујорку боравио од 1981. до 1993. године, радећи као гостујући предавач на тамошњим универзитетима, паралелно снимајући и своје прве кратке игране филмове „Упознавање са крајем споразума” и „Омаж погубљењима” за које је освојио велики број награда. Током 1994. године Сулејман се накратко преселио у Јерусалим, а Европска комисија га је ангажовала да оснује Одељење за филм и медије при универзитету „Бир Цајт”. Његова филмска знатижеља наставила се и првим играним филмом „Хроника нестанка”, за који је у Венецији 1996. године освојио „Златног лава” за најбољи дебитантски филм. Са шеснаестоминутним филмом „Сајбер Палестинац” представио се у Кану 2000. године у програму „Петнаест дана аутора”.