Свом сину нисмо носили торбу

Некада родитељи нису знали шта им деца тренирају, а данас се прича да неке маме и тате "тргују својом децом". Брачни пар Марковић из Београда, ваљда зато што је одрастао у спорту, тврди да је увек боље дозволити деци да сама одаберу свој пут. Обоје су провели деценију у Црвеној звезди – Владан као рукометаш, а Љиљана (девојачко Пешић) као одбојкашица, при том и репрезентативка – а њихов старији син Стефан (19) данас је капитен Хемофарма и један од наших најталентованијих кошаркаша. Обично бивши спортисти покушавају да "увуку" дете у "свој" спорт, па питамо Марковиће како је дошло до тога да Стефан "залута у кошарку".

– Одувек смо пратили Стефанове жеље. Кад је био мали поцепао је 20–30 лопти у разним спортовима, али је фудбал највише волео. Прво је тренирао фудбал, са осам година. Водио сам га на Звездин стадион сваке суботе, где је од неколико стотина деце прављена селекција. Тренер је био Милош Шестић. Стефан је сам видео да то није за њега. Још у то време сам му прогнозирао да ће порасти између 196 и 200 цм. Одмалена ми је личио на кошаркаша.

Стефан је затим, на позив очевог кума Драгутина Макарића, познатог бившег рукометаша, тренирао рукомет у Обилићу, али само пола године. Његова мајка каже да му се ни то није свидело:

– Сам је изабрао кошарку. Кад је имао 10 година, друг из краја га је звао да заједно тренирају кошарку. Почео је у Офи баскету.

Отац се надовезује:

– Прво га је тренирао Драган Јаковљевић, па затим чувени Здравко Кубат који је на сву децу оставио снажан утисак. Кубат је знао да каже: "Кад видим да родитељи носе торбе, све ми је јасно..." Ми Стефану нисмо носили торбу.

Стефан је сам изабрао и клуб. Кад је имао 11 година, тражила су га два велика клуба, али је он био задовољан у Алименти баскету с Новог Београда.

– Звали су га из ФМП-а, па су мене звали из Звезде да виде да ли би отишао код њих. Стефан је само рекао да му је лепше да тренира у свом крају и да има доброг тренера и добро друштво – каже Љиљана Марковић.

Њен супруг говори да је Стефанова жеља била пресудна и у неким другим ситуацијама:

– Сам је изабрао и агенцију кад је отишао из Атласа у Хемофарм. Нисмо хтели да ангажујемо агента пре него што напуни 18 година. Имао је неколико понуда, али се одлучио за агенцију БДА и Радета Филиповића кога иначе знам из својих играчких дана, али то није било пресудно.

Љиљани и Владану је најтеже било уочи летошњег Јуниорског првенства света у Новом Саду јер се Стефан повредио пет дана пре почетка (кажу да му је нога поцрнела од повреде).

– Пре тог шампионата био је у животној форми. А онда је морао пет дана да иде на терапије, а шестог је почињало првенство. Пробао сам да га утешим речима: "Ево, Ђоковић је због повреде морао да преда полуфинале Вимблдона, шта да се ради..." А он ми је одговорио: "Да, али Ђоковић има Вимблдон и наредне године, а ја ово светско првенство никада више" – рекао је Владан Марковић који, поредећи ово и његово време, истиче да је девет година играо Прву лигу и све време из Земуна градским превозом ишао и на тренинге и на утакмице.

Марковићи сматрају да су за успех "отписане генерације 1988." (титула првака света) родитељи репрезентативаца подједнако заслужни као и Савез. Стефан истиче да је ту екипу одржао тимски дух и велика жеља за доказивањем. На том шампионату њему је било најтеже, јер је играо "једном ногом", али је и тако стигао до победничког пехара који му је уручио Владе Дивац. Већ два дана касније отишао је на припреме сениорске репрезентације с којом је учествовао на Евру 2007. у Шпанији (мама каже да је превише одговоран и да још пати због тог неуспеха).

Ову сезону је почео као најмлађи капитен у Јадранској НЛБ лиги. То му је омогућио тренер Хемофарма и селектор златне јуниорске репрезентације Мирослав Николић. Кад неко са 19 година дебитује за државни тим, тај мора имати светске амбиције. Ипак, његови родитељи су већ сада задовољни. Отац Владан кроз осмех каже:

– Ја се представљам као преамбициозни родитељ: циљ ми је да ми дете буде срећно.

--------------------------------------------------------------------------

Три звездаша, један партизановац

Осим маме Љиљане, у четворочланој породици Марковић сви су звездаши (највећи је Никола, Стефанов млађи брат). Она каже да су се многи чудили како је као партизановац могла да буде Звездин капитен, мада и њен супруг Владан признаје да је "издао своје" ("Ја сам пола године играо за Партизан").

Љиљана је са Звездом била неколико пута државни првак и освајач купа. И у клубу и у репрезентацији тренирао ју је Александар Боричић, садашњи председник ОС Србије.

Владан је једном био вицешампион, иза Металопластике. Он није играо за А репрезентацију, али са омладинцима има европско сребро и универзитетску бронзу.

--------------------------------------------------------------------------

Ракочевићев спаринг-партнер

Високи плејмејкер Стефан Марковић (рођен 25. априла 1988, висок 198 цм) почео је да тренира са 10 година, у ОШ "Краљ Александар" (бивша "Жарко Зрењанин") у коју је ишао прошлогодишњи капитен Србије Игор Ракочевић. Седам година касније био је спаринг-партнер Ракочевићу који се тада спремао за Европско првенство у нашој земљи.

--------------------------------------------------------------------------

У колу се игра са осмехом

"Играо сам у Шпанији једну сезону као полупрофесионалац. Тамо су ме једном питали зашто сам насмејан док играм, јер су мислили да можда желим да провоцирам противника. Ја сам им одговорио да у нашој земљи постоји традиционална игра – коло – у којој су сви насмејани, јер је игра радост", каже Владан Марковић.