Корак по корак до политичких региона

Шта би Србија добила регионализацијом? Прво, релаксацију односа са мањинама. Друго, ефектније управљање, доношење одлука заснованих на прецизније дефинисаним потребама. Треће, регионализација је у функцији ефикасније демократизације с обзиром на то да се власт приближава грађанима. Коначно, ту је и кооперативна функција региона, могућност представљања регионалних економских интереса на међународној сцени. Поред тога, успостављање региона значило би да Србија спроводи препоруке и стандарде које су афирмисали ЕУ и развијене земље, а доприносе њеном бољем имиџу.

Каква регионализација треба Србији? Колико региона, на основу којих критеријума их формирати, које послове им препустити? Неопходан је мултидисциплинаран приступ и узимање већег броја фактора у обзир, али, ипак, са нагласком на економски и развојни аспект.

Друго питање је колики степен овлашћења треба да има будући регион у Србији. Регион на основу својих овлашћења може представљати федералну јединицу (лендери у Аустрији и Немачкој), виши ниво локалне самоуправе (Словачка, Чешка, Пољска), а може да буде на прелазу између ова два типа (региони у Италији и Шпанији). С обзиром на то да у Србији постоји страх од дезинтеграције, а да су са друге стране евидентне предности регионализације, преостаје закључак да би Србију требало регионализовати у мери у којој би она и даље остала унитарна држава. Као пример тог решења могла би да послужи Чешка.

Преостаје питање граница региона. Уређење државе је искључиво унутрашње питање и у том смислу постоје препоруке, али не и изричите обавезе како држава или региони у њој треба да изгледају.

Преко 40 одсто буџета ЕУ троши се за регионалне политике којима је циљ смањивање јаза између богатих и сиромашних региона. Региони су корисници новца из ЕУ, међутим, не ради се нужно о тзв. политичким регионима. Чланица Уније која је унитарна и у којој не постоји средњи ниво управљања може да користи новац намењен регионалним политикама. На који начин? Све чланице ЕУ подељене су на тзв. статистичке или НУТС регионе. Статистичка регионализација за разлику од политичке јесте обавеза чланица Уније, али и држава кандидата за чланство у ЕУ. НУТС представља договорени стандард о номенклатури статистичких територијалних јединица и постоје одређена правила како се они успостављају. Пре свега важан је број становника, затим препорука је да се они формирају од постојећих административних јединица (у Србији би за то послужио управни округ). Постоје три НУТС нивоа, од којих су најзначајнији НУТС 2 – региони који треба да обухватају од 800.000 до три милиона становника и мањи НУТС 3 – региони који треба да имају од 150.000 до 800.000 становника. Ови региони служе као основа за доношење ефективних развојних докумената. Пословима регионалног развоја у државама где не постоји регионална власт углавном се баве тела које поставља централна власт – најчешће регионалне развојне агенције или мешовита тела састављена од представника локалне самоуправе, привреде, образовних институција и сл. У већини западних држава, али и у већем броју нових чланица ЕУ често су статистички региони истовремено и политички, па су питања регионалног развоја и креирања развојних докумената препуштена регионалним властима, а централна је партнер. Пракса показује да је у овом случају регионални развој интензивнији, а да је регионални менаџмент ефикаснији када постоји регионална власт изабрана на непосредним изборима.

Ово указује на закључак да би Србију требало регионализовати, корак по корак, тако што би се у почетку само статистичким регионима постепено преносили послови и надлежности до тренутка док не прерасту у политичке регионе. И треба поменути, успешна регионализација није само чин већ процес који треба да буде праћен сарадњом различитих нивоа власти, сталним учењем, пажљивим праћењем ефеката и када је то потребно корекцијама.