Korak po korak do političkih regiona

Šta bi Srbija dobila regionalizacijom? Prvo, relaksaciju odnosa sa manjinama. Drugo, efektnije upravljanje, donošenje odluka zasnovanih na preciznije definisanim potrebama. Treće, regionalizacija je u funkciji efikasnije demokratizacije s obzirom na to da se vlast približava građanima. Konačno, tu je i kooperativna funkcija regiona, mogućnost predstavljanja regionalnih ekonomskih interesa na međunarodnoj sceni. Pored toga, uspostavljanje regiona značilo bi da Srbija sprovodi preporuke i standarde koje su afirmisali EU i razvijene zemlje, a doprinose njenom boljem imidžu.

Kakva regionalizacija treba Srbiji? Koliko regiona, na osnovu kojih kriterijuma ih formirati, koje poslove im prepustiti? Neophodan je multidisciplinaran pristup i uzimanje većeg broja faktora u obzir, ali, ipak, sa naglaskom na ekonomski i razvojni aspekt.

Drugo pitanje je koliki stepen ovlašćenja treba da ima budući region u Srbiji. Region na osnovu svojih ovlašćenja može predstavljati federalnu jedinicu (lenderi u Austriji i Nemačkoj), viši nivo lokalne samouprave (Slovačka, Češka, Poljska), a može da bude na prelazu između ova dva tipa (regioni u Italiji i Španiji). S obzirom na to da u Srbiji postoji strah od dezintegracije, a da su sa druge strane evidentne prednosti regionalizacije, preostaje zaključak da bi Srbiju trebalo regionalizovati u meri u kojoj bi ona i dalje ostala unitarna država. Kao primer tog rešenja mogla bi da posluži Češka.

Preostaje pitanje granica regiona. Uređenje države je isključivo unutrašnje pitanje i u tom smislu postoje preporuke, ali ne i izričite obaveze kako država ili regioni u njoj treba da izgledaju.

Preko 40 odsto budžeta EU troši se za regionalne politike kojima je cilj smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih regiona. Regioni su korisnici novca iz EU, međutim, ne radi se nužno o tzv. političkim regionima. Članica Unije koja je unitarna i u kojoj ne postoji srednji nivo upravljanja može da koristi novac namenjen regionalnim politikama. Na koji način? Sve članice EU podeljene su na tzv. statističke ili NUTS regione. Statistička regionalizacija za razliku od političke jeste obaveza članica Unije, ali i država kandidata za članstvo u EU. NUTS predstavlja dogovoreni standard o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica i postoje određena pravila kako se oni uspostavljaju. Pre svega važan je broj stanovnika, zatim preporuka je da se oni formiraju od postojećih administrativnih jedinica (u Srbiji bi za to poslužio upravni okrug). Postoje tri NUTS nivoa, od kojih su najznačajniji NUTS 2 – regioni koji treba da obuhvataju od 800.000 do tri miliona stanovnika i manji NUTS 3 – regioni koji treba da imaju od 150.000 do 800.000 stanovnika. Ovi regioni služe kao osnova za donošenje efektivnih razvojnih dokumenata. Poslovima regionalnog razvoja u državama gde ne postoji regionalna vlast uglavnom se bave tela koje postavlja centralna vlast – najčešće regionalne razvojne agencije ili mešovita tela sastavljena od predstavnika lokalne samouprave, privrede, obrazovnih institucija i sl. U većini zapadnih država, ali i u većem broju novih članica EU često su statistički regioni istovremeno i politički, pa su pitanja regionalnog razvoja i kreiranja razvojnih dokumenata prepuštena regionalnim vlastima, a centralna je partner. Praksa pokazuje da je u ovom slučaju regionalni razvoj intenzivniji, a da je regionalni menadžment efikasniji kada postoji regionalna vlast izabrana na neposrednim izborima.

Ovo ukazuje na zaključak da bi Srbiju trebalo regionalizovati, korak po korak, tako što bi se u početku samo statističkim regionima postepeno prenosili poslovi i nadležnosti do trenutka dok ne prerastu u političke regione. I treba pomenuti, uspešna regionalizacija nije samo čin već proces koji treba da bude praćen saradnjom različitih nivoa vlasti, stalnim učenjem, pažljivim praćenjem efekata i kada je to potrebno korekcijama.