Потреба за блискошћу

Настала на основу текста Јордана Цветановића, представа „Терапија” редитеља Горана Марковића нанеуобичајен, директан, брутално црнохуморан и инспиративан начин третира реалност у којој живимо –расцепљености, лутања, батргања савременог човека укруг. Представа је конципирана као серија монолога, односно низ обраћања осморо ликова психотерапеуту који није физички присутан. Они незадрживо причајуоткривајући своје слабости, страхове, чежње, радости, несигурности, изазване конкретним, препознатљивим друштвеним околностима – последицама ратова деведесетих година, стресом на послу и безглавом трком за профитом, предрасудама према хомосексуалцима итд. Та њихова солистичка логореичност израз је застрашујуће самоће и потребе за блискошћу, као и начин да се, можда, пронађеоправдање за своје испуштене животе.

Три глумца, Наташа Тапушковић, Срђан Тимаров и Светислав Буле Гонцић играју осам ликова, супериорном лакоћом улазе из једног у други идентитет формирајући живописну галерију кукавних, скоро до понижења усамљених људи. Иако је њихова игра често на граници са карикатуром, јер драстично изоштравају специфичности ликова (лудачка жеља за успехом, сексуална фрустрираност, асоцијалност, претерана мушка нежност итд.), она је ипак у основи реалистичка што је ефектан начин да се сликовито и опипљиво прикаже мучна стварност. Из ликова се прелива животна уверљивост, они нису упрошћени клишеи већ аутентични случајеви несрећника, обесхрабрених, поразно самих индивидуа које је живот самлео и испљунуо у неки ћорсокак.

И „Свици” Тене Штивичић су савремена драма фрагментарне структуре, слично затамњена бројним, оштро саркастичним досеткама. Радња између неколико парова ликова се одвија у аеродромској чекаоници, једном новом, бекетовски метафоричном простору егзистенцијалистичке несигурности и апсурдног ишчекивања. Редитељка Тања Мандић Ригонат је изузетно топло и поетично остварила представу, квалитетно извлачећи трагикомичне потенцијале текста, као и густу меланхолију губитништва. Ансамбл Атељеа 212 уједначено и уиграно гради низ колоритних ликова који немоћно, али постојано трагају за срећом. Глума је углављена између реализма који је успешно средство у сликању емотивних стања актера и театралног, гротескног изобличавања које умерено карикира отуђујућу стварност. Александра Јанковић непосредно игра ироничну, резигнирану и прилично нервозну списатељицу Клару, Љубомир Бандовић још равнодушнијег и дотученијег Мартина, Анђелика Симић ствара лик неуротичне Џин, Горан Јевтић њеног још неуротичнијег партнера Нејта… Из ансамбла се изузетном самоувереношћу посебно издваја Властимир Ђуза Стојиљковић који игра Оливера, најстаријег, најрационалнијег и најциничнијег међу њима. Мирноћа и једноставна сигурност којом он руши бројна уверења осталих актера задивљујуће интензивира јачину његовог сарказма.

Низом суптилних решења, као што су нежно падање снега, дискретне промене осветљења као и укључивање музичких лајтмотива, редитељка Тања Мандић Ригонат успела је да у први план извуче поезију и зачудну лепоту свеприсутног безнађа. Ужасна укопаност човека у клопке савременог друштва – конзумеризму, тероризму, ксенофобији, ејџизму, алкохолизму, булимији, терору маркетинга итд., у овој представи приказана је са вером у исцељујућу моћ малих, искрених, непрорачунатих гестова. Светлост и нада се откривају у најтамнијим ћошковима, у рушевинама реда, традиције, владавине права, пружајући нам онда чисту утеху и подсећајући нас да смо још живи.

Ана Тасић