Лешкарење испод љубичасте палме

ЕГЗОБИОЛОГИЈА
Излет на некој далекој планети подразумева да распрострете ћебе на црној трави и у хладу љубичасте палме сласно жваћете поврће исте боје!
Иако још нису пронађене ни бактерије, а камоли "мали зелени" или љубичасто растиње на другим небеским телима, на први поглед чини се смешним да неко покушава да докучи како изгледају биљке негде у космосу. Али тако мисле неупућени, научницима је, међутим, такво сазнање од велике користи у описивању ванземаљских крајолика.
Ненси Кианг из Годардовог института за свемирске науке у Њујорку (у саставу НАСА) упустила се у подухват дочаравања удаљених звезда и атмосферских прилика на пратећим планетама, желећи да одгонетне како се "тамо далеко" одвија фотосинтеза.

На планетама налик Земљи, које круже око звезда мало сјајнијих од Сунца, биљке би могле бити наранџасте, а на планетама које облећу око тамнијих звезда, чак, и црне! Астробиолозима је важна какве је боје вегетација зато што покушавају да открију шта треба гледати када траже трагове живота изван Сунчеве породице.

Радознала научница се није, свакако, прва досетила да нам ослика незнане космичке светове. Пуштајући уобразиљи на вољу, славни писац Херберт Џорџ Велс је у свом роману "Ратови светова" из 1898. године написао да је биљни прекривач на Марсу јаркоцрвене или боје крви.

На Земљи се јављају различне боје и пигменти (састојци који боје) - зелене копнене биљке, (поједине) љубичасте бактерије и црвене морске траве. Фотосинтеза зависи, углавном, од хлорофила који упија таласне дужине плавог и црвеног светла из Сунчевог зрачења, а одбацује зелено што лишћу, управо, даје зелену боју. И развиће живота, па и човека, учинило је своје: наше око је најосетљивије на зелено (зато ноћу буљимо кроз зелене наочаре да бисмо боље видели).

Иако Сунчеви зраци обасипају нашу планету зеленом светлошћу, копнене биљке је, најчешће, одбијају. Поједини научници су претпоставили да је то плод еволуционог недостатка, један од оних случајева када кривудава стаза није уродила најделотворнијим избором. Али, зелено светло није толико богато фотонима као црвено и јако (енергетски) као плаво. Биљке су усредсредиле своје напоре на хранљивије црвено и плаво.

Све биљке, у суштини, жуде да искористе високоенергетско плаво светло, уколико је то изводљиво.

Шил Дасарма, микробиолог-генетичар са Универзитета Мериленд, истиче да се хлорофил појавио после другог молекула осетљивог на светлост, названог ретинал, који је нађен у опнама халобактерија, чија је улога да упија зелену, а одбацује црвену и љубичасту боју (чијим спајањем, иначе, настаје ултраљубичаста). По свему судећи, ови фотосинтетички микроорганизми су превладавали у најранијим Земљиним данима.

Истраживачи претпостављају да су извесно време једни покрај других опстајали и праорганизми засновани на хлорофилу и праорганизми утемељени на ретиналу. На крају је, очигледно, надјачао први јер се показао делотворнијим.

"Ванземаљске биљке изгледале би другачије зато што су се мењале (еволуирале) с властитим пигментима, утемељеним на бојама које допиру до површине њихових планета", објашњава Ненси Кианг.

Настојећи да најбоље одреди боје за фотосинтезу на другим световима, она је - у сарадњи с Виртуелном планетарном лабораторијом у Калифорнијском институту за технологију - трагала за светлом које допире до планета налик Земљи на удаљености на којој може постојати текућа вода, а самим тиме живот. Открили су да све зависи од звездиног блистања и планетиног ваздушног омотача.

Сјајније звезде, наиме, одашиљу више плавог и ултраљубичастог светла од Сунца. Атмосфера с кисеоником створила би озон који би зауставио ултраљубичасто, али би пропустио више плавог до површине него што се догађа на Земљи. У одговору на то живот би се развијао с врстом фотосинтезе која много упија плаво, али и зелено светло.

Ненси Кианг каже да би се, такође, жута, наранџаста и црвена светлост одбијале, а лишће на тим планетама целе године би имало светле јесење боје. Звезда за мрвицу блеђа од наше на површину пратећег небеског тела бацала би спектар сличан Сунчевом, па би и зеленило изгледало слично нашем.

Насупрот томе, биљке на планетама који круже око малих звезда, тзв. М-типа или "црвених патуљака" (имају масу од 10 и 50 одсто Сунчеве), биле би потпуно различите.

"Црвени патуљци", који представљају око 85 одсто звезда у нашој галаксији, испуштају јако, али невидљиво инфрацрвено светло и веома мало плавог. "За разлику од земаљских, тамо би биљке, несумњиво, хватале инфрацрвено светло", наглашава Ненси Кианг, иако признаје да би могле бити било које боје, чак и црне, због користи које би имале упијајући видљиви спектар.

Без обзира какве боје биле, људима би изгледале мрачне јер до површине допире мало видљивог светла. Фотосинтеза, можда, не би привукла довољно енергије из инфрацрвеног светла за стварање кисеоника потребног за заустављање ултраљубичастог светла "црвених патуљака".

Викторија Мидоус, водећи истраживач у Виртуелној планетарној лабораторији, сматра, међутим, да - уколико има, најмање, девет метара воде, слојеви алги заштитили би планету од ултраљубичастих бакљи какве стварају млади "црвени патуљци". Она замишља необичан свет у којем микробиолошка острва плутају близу површине да би фотосинтеза остварила што већи учинак када звезда мирује, а падају у безбедне дубине кад "црвени патуљак" избацује своје пламенове.

"Живот не може даље да се развија кад звезда прерасте доба бакљада. Једном кад се смире, М-звезде не испуштају много ултраљубичастог светла, зато није ни потребан слој кисеоника да би заштитио живот од таквог зрачења", закључује дотична научница.

Посрећи ли вам се да посетите разнолике удаљене светове, уверићете се у неизмерно разноврсје боја растиња, као у чудесном рајском врту у који још нико ни у мислима није крочио. За сада ни најоштријим далекозорима човек није у стању да завири у далека тајанствена пространства. Али ће нове спознаје, нема сумње, послужити да се усаврше осматрања "светлосних потписа" (спектралне линије) на основу којих ће се одгонетнути чиме се одликују ванземаљске биљке.

Можда је најранији живот на Земљи био љубичаст пре него што се преобратио у зелени?