Сваки трен јесте прозор

ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕНУ
У готово свакој песми Војислава Карановића помиње се реч поглед или реч видети. Или, пак, нека трећа реч која призива ово интензивно чулно искуство. Карановићеве песме, знамо то и одраније, јесу поезија отворених чула и у њима се води несвакидашње проницљив дијалог о видљивом и невидљивом, јасном и сеновитом, чулно доступном и скривеном. Онај који нам говори у овој поезији, гласом стишаним и у тој стишаности сабраним, осећа се као "жива решетка" - тако и гласи наслов једне од најважнијих песникових књига - између различитих планова стварности, између чулних искустава и несмирене рефлексије, између спољњег света и ускомешане унутрашњости самог субјекта. Али у књизи Наше небо тај дијалог је постао не само основни садржај ове поезије већ је задобио и неке форме какве раније у њој нисмо препознавали.

Никада раније поглед субјекта у Карановићевој поезији није био тако недвосмислено упућен горе, према небу, као што је то управо у овој књизи. У претходним књигама Син земље и Светлост у налету тај поглед је најављиван, имајући повремено врло сродан интензитет, али је у песмама из Нашег неба од тог погледа обликован прворазредан песнички изазов. На једној страни, небо је једна од најчешћих тема у књизи, а метафоре које су у вези са небом испуниле су већину Карановићевих песама. Небо, и стари и увек модерни песнички симбол, није само станиште горњих сила, ни последња инстанца којој ће се обратити субјект ове поезије, оно је укључено у интензивну песничку расправу о видљивом и невидљивом, о видљивом и оном што стоји иза њега, о епифанијама и ономе што их одржава у танкој, све тањој вези са призорима свакодневице. Наше небо и иначе показује такве интегративне амбиције, спајајући у једно и нераскидиво различите нивое стварности и укрштајући метафоричке склопове различитих језичких и песничких традиција. У томе се, између осталог, и види снага ове књиге, па можда чак и могући наставак песникове стишане авантуре.

Суочена са "лицем празнине", са несталношћу слика и варљивошћу чула, сумња јединке је примирена само у чудесним сликама ока и ума. У Карановићевој поезији епифаније нису само чуда оживљена пред очима заслуженог посматрача, већ и симболички испуњени и заустављени призори свакодневице. У уводној песми води се једна таква расправа о видљивом и ономе што смо спремни да сагледамо. "Сваки трен јесте прозор", каже песник, да би убрзо потом реторички и смисаоно преокренуо почетну позицију: "Али, прозоре нико не отвара." Управо је непоновљивост слике, о чему је реч и у изврсној "Песми о стварању", узрок важности чула и вредности рефлексије. Видљиво, чулно, тактилно стоје наспрам рефлексивног, стишаног, скривеног, али се та стајаћа двојства Карановићеве поезије овде непрестано прожимају и стапају. Изговарајући оно што је видљиво и у својој видљивости изузетно, ови стихови стреме према последњој граници људског погледа, тамо где само око није довољно и где се радозналој рефлексији препушта да расветли шта стоји иза видљивог.

Субјект Карановићеве поезије није препуштен само својим чулима. Он је и са својим језиком и са представама које ствара уз његову помоћ, настојећи да чулна искуства изрази, али и да их прошири. Отуда се сликовни потенцијал и само значење ових песама често обликује у кретању између почетне перцепције догађаја, преко наслућене, интуитивне спознаје, све до поништавања чулне перцепције која уступа место рефлексивним увидима у свет. Тако се оспољавају догађаји могући у језику, али недосегнути у чулима.

Искушавајући на овај начин језик и служећи се поступком непрестаног преокретања перспективе, Карановићева песма хоће да се примакне ономе што језик слути, неизрецивом. У том смислу одустајање од језичких конвенција и устаљених описа и поређења није само начин како настаје поезија, како се каже у једној Карановићевој песми са јаком поетичком интонацијом, већ и покушај обликовања упоредне језичке стварности, сачињене како од чулних сензација, тако и од медитативних открића, као могуће слике стварног света. Сагледати свет изнутра, препознати и побројати мале дрхтаје јединке и скривене призоре свакодневице у којој једино и можемо очекивати епифанијске видике, ето, то је велики захтев Карановићеве поезије. Том захтеву књига Наше небо додаје један важан глас.