Svaki tren jeste prozor

POEZIJA U VREMENU
U gotovo svakoj pesmi Vojislava Karanovića pominje se reč pogled ili reč videti. Ili, pak, neka treća reč koja priziva ovo intenzivno čulno iskustvo. Karanovićeve pesme, znamo to i odranije, jesu poezija otvorenih čula i u njima se vodi nesvakidašnje pronicljiv dijalog o vidljivom i nevidljivom, jasnom i senovitom, čulno dostupnom i skrivenom. Onaj koji nam govori u ovoj poeziji, glasom stišanim i u toj stišanosti sabranim, oseća se kao "živa rešetka" - tako i glasi naslov jedne od najvažnijih pesnikovih knjiga - između različitih planova stvarnosti, između čulnih iskustava i nesmirene refleksije, između spoljnjeg sveta i uskomešane unutrašnjosti samog subjekta. Ali u knjizi Naše nebo taj dijalog je postao ne samo osnovni sadržaj ove poezije već je zadobio i neke forme kakve ranije u njoj nismo prepoznavali.

Nikada ranije pogled subjekta u Karanovićevoj poeziji nije bio tako nedvosmisleno upućen gore, prema nebu, kao što je to upravo u ovoj knjizi. U prethodnim knjigama Sin zemlje i Svetlost u naletu taj pogled je najavljivan, imajući povremeno vrlo srodan intenzitet, ali je u pesmama iz Našeg neba od tog pogleda oblikovan prvorazredan pesnički izazov. Na jednoj strani, nebo je jedna od najčešćih tema u knjizi, a metafore koje su u vezi sa nebom ispunile su većinu Karanovićevih pesama. Nebo, i stari i uvek moderni pesnički simbol, nije samo stanište gornjih sila, ni poslednja instanca kojoj će se obratiti subjekt ove poezije, ono je uključeno u intenzivnu pesničku raspravu o vidljivom i nevidljivom, o vidljivom i onom što stoji iza njega, o epifanijama i onome što ih održava u tankoj, sve tanjoj vezi sa prizorima svakodnevice. Naše nebo i inače pokazuje takve integrativne ambicije, spajajući u jedno i neraskidivo različite nivoe stvarnosti i ukrštajući metaforičke sklopove različitih jezičkih i pesničkih tradicija. U tome se, između ostalog, i vidi snaga ove knjige, pa možda čak i mogući nastavak pesnikove stišane avanture.

Suočena sa "licem praznine", sa nestalnošću slika i varljivošću čula, sumnja jedinke je primirena samo u čudesnim slikama oka i uma. U Karanovićevoj poeziji epifanije nisu samo čuda oživljena pred očima zasluženog posmatrača, već i simbolički ispunjeni i zaustavljeni prizori svakodnevice. U uvodnoj pesmi vodi se jedna takva rasprava o vidljivom i onome što smo spremni da sagledamo. "Svaki tren jeste prozor", kaže pesnik, da bi ubrzo potom retorički i smisaono preokrenuo početnu poziciju: "Ali, prozore niko ne otvara." Upravo je neponovljivost slike, o čemu je reč i u izvrsnoj "Pesmi o stvaranju", uzrok važnosti čula i vrednosti refleksije. Vidljivo, čulno, taktilno stoje naspram refleksivnog, stišanog, skrivenog, ali se ta stajaća dvojstva Karanovićeve poezije ovde neprestano prožimaju i stapaju. Izgovarajući ono što je vidljivo i u svojoj vidljivosti izuzetno, ovi stihovi streme prema poslednjoj granici ljudskog pogleda, tamo gde samo oko nije dovoljno i gde se radoznaloj refleksiji prepušta da rasvetli šta stoji iza vidljivog.

Subjekt Karanovićeve poezije nije prepušten samo svojim čulima. On je i sa svojim jezikom i sa predstavama koje stvara uz njegovu pomoć, nastojeći da čulna iskustva izrazi, ali i da ih proširi. Otuda se slikovni potencijal i samo značenje ovih pesama često oblikuje u kretanju između početne percepcije događaja, preko naslućene, intuitivne spoznaje, sve do poništavanja čulne percepcije koja ustupa mesto refleksivnim uvidima u svet. Tako se ospoljavaju događaji mogući u jeziku, ali nedosegnuti u čulima.

Iskušavajući na ovaj način jezik i služeći se postupkom neprestanog preokretanja perspektive, Karanovićeva pesma hoće da se primakne onome što jezik sluti, neizrecivom. U tom smislu odustajanje od jezičkih konvencija i ustaljenih opisa i poređenja nije samo način kako nastaje poezija, kako se kaže u jednoj Karanovićevoj pesmi sa jakom poetičkom intonacijom, već i pokušaj oblikovanja uporedne jezičke stvarnosti, sačinjene kako od čulnih senzacija, tako i od meditativnih otkrića, kao moguće slike stvarnog sveta. Sagledati svet iznutra, prepoznati i pobrojati male drhtaje jedinke i skrivene prizore svakodnevice u kojoj jedino i možemo očekivati epifanijske vidike, eto, to je veliki zahtev Karanovićeve poezije. Tom zahtevu knjiga Naše nebo dodaje jedan važan glas.