Ја волим Черчила

НОВО ЧИТАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Лоше последице политике да се ближа прошлост представи кроз њено негирање и порицање већ су видљиве на многим примерима сталних и повремених музејских поставки, посебно у посткомунистичким земљама. Пуко прекрајање и/или деконструкција друштвене меморије у тим случајевима обично је водила ка конструкцији нових стереотипа. Ово може бити посебно опасно у друштвима као што је наше.

Бројни проблеми у вези са дефинисањем, заштитом, чувањем и презентацијом културне баштине уклопљени су у савремену културну политику и сви они, у већој или мањој мери, имају јасно наглашену историчност. Уосталом, познато је да су и сами музеји институционализовани у епохи конституисања модерних држава и нација у 19. веку, а данашњи представници глобалних музејских организација и један број музеалаца су тога и те како свесни.

Јединство баштина света

Aко се нпр. анализирају награђени пројекти у области заштите и презентације културне баштине у свету за 2006. годину (манифестација The Best in Heritage, Дубровник, септембар 2007), може се стећи утисак да је неколико паралелних токова уклопљено у онај главни: све баштине су својина целокупног човечанства.

Један од праваца који има све већи значај, простор, a и новац, у вези је са доминацијом природних наука. Нове поставке у музејима природних наука и природњачким музејима изгледају као да су део сценарија СФ филмова. Стручњаци у њима одавно су рашчистили са феноменом "наших" и "ваших" диносауруса. Други правац усмерен је ка оживљавању руралних средина, али не "одозго" него едукацијом и упошљавањем њихових житеља на побољшању квалитета сопствених живота. Многи запуштени јавни објекти су ревитализовани и враћени у јавну употребу, било да је реч о фабрикама, светилиштима, било о османском купатилу у етнички осетљивој средини кипарских Грка. Дакле, историјски садржаји су учитани у савремену пожељну социјалну, политичку и културну слику света како би неке болне историјске "истине" можда биле превазиђене.

Трећи правац, који је можда за нас најзанимљивији, односи се на класичне националне и градске музеје. У њима су на једном месту изложене археолошке, историјске, етнографске и уметничке збирке које заокружују причу о једном народу/нацији према познатој идеолошкој матрици репрезентације свега онога што се сматрало важним за његову прошлост и садашњост.

Оно што збуњује јесте то да се дешава, посебно када је реч о "малим" културама/народима, да се старом концепту националног музеја једноставно промени само име, односно да постане музеј културне историје. Охрабрујуће је, ипак, да није мало оних који знају да се ради о сасвим различитим категоријама.

И, коначно, посебан правац који плени својом репрезентативношћу и монументалношћу и чији представници као баштиници тековина некадашњих империја с поносом показују угланцана индустријска достигнућа из прошлости, своје великане и своју прошлу славу, чини да постанете свесни да та величина траје и данас.

Већ поменуте "мале" културе/народи/нације, а посебно посткомунистичка и постколонијална друштва, налазе се годинама пред великим изазовима и у погледу става према културном наслеђу и начинима његове репрезентације. Питање укључивања у основне токове мапираних културних политика звучи као сувише академско у односу на конкретне проблеме. Некритичко "преписивање" може да донесе тренутни успех, али је домет обично скроман јер искључује специфичност вишеслојног читања прошлости.

Аршини 19. века

Лоше последице политике да се ближа прошлост представи кроз њено негирање и порицање већ су видљиве на многим примерима сталних и повремених музејских поставки, посебно у посткомунистичким земљама. Пуко прекрајање и/или деконструкција друштвене меморије у тим случајевима обично је водила ка конструкцији нових стереотипа. Ово може бити посебно опасно у друштвима као што је наше, у којима у оквиру историјских дисциплина не постоји сагласност о прошлости. Није, дакле, главни недостатак неких музејских установа то што у збиркама не поседују најчувенија уметничка дела или оне артефакте који су изменили судбину човечанства, него што су често спорења и различите интерпретације историје у суштини засновани на нивоу вредновања доприноса. (Коме? Чему? Држави, нацији, друштву или некој друштвеној групацији?) Често се изграђене представе о целим епохама вреднују аршинима 19. века па се предност даје нпр. епохи средњег века у односу на периоде новије историје или 19. веку у поређењу са савременим периодом итд. Расправе ове врсте искључују могућност да је у свим временима на овим просторима постојало неко друштво и нека/е култура/е.

Недостатак сагласности утиче свакако и на тешкоће и недоумице у погледу начина репрезентације прошлости у музејима. Оне установе чије је поље деловања дефинисано називом, као нпр. Историјски музеј Србије, или које, између осталих, поседују историјске збирке, могу пажљиво, заобилазним путевима, што понекад и чине, да премосте ове проблеме окретањем ка новим начинима читања прошлости у оквиру којих нпр. идентитети нису статични и нужно монолитни, а култура је производ одређених стратегија (национална култура, политичка, верска, визуелна, мушка култура, сељачка, радничка, женска, итд). Исто тако, на први поглед различити историјски догађаји и осетљиво поље дефинисања историјске промене имају често опште одлике, односно могу се посматрати са становишта феномена. То отвара простор за креативно и провокативно представљање богатих музејских збирки и фондова, а такође може и да утиче на проширење појма музеалија и на начин попуњавања збирки у будућности.

Остаје, међутим, чињеница да је дијалог у историјским дисциплинама неопходан. Можда и само зато да би неко и код нас једног дана могао да изјави нешто слично ономе што је рекао господин Фил Рид, директор Черчиловог музеја у Лондону. На питање да ли концепција тог музеја у ствари подупире култ личности једноставно је одговорио: "Ја волим Черчила!"