У мрежи јавних говора

СРПСКА ПОЕЗИЈА
Да нам је у 2007. години све било као што је била српска поезија, то би била година запамћена по добру.

Али то и није новост. Већ дуги низ година тако би могао да започне кратак извештај о читању нове српске поезије у току једне песничке сезоне.

Опет, то никада не можемо ни довољно нагласити, јер, у комуникацијском и рецепцијском зеву у коме се налази, у брзини, површности и игноранцији којима је окружена, савремена поезија је, заправо, на рубу јавног интересовања, више предмет равнодушности него изазов за посвећена читања.

Као да настаје упркос свему, савремена српска поезија показује изразиту виталност. Иако се њено присуство у мрежи јавних говора ни изблиза не може поредити са степеном присуства у осамдесетима, а камоли у ранијим деценијама, поезија није одустала од тога да буде проницљиви критички говор првог реда. Док читамо најбоље међу савременим песницима, видимо са колико они пажње (пре)обликују слике стварног света у могућим световима поезије и са којом они енергијом, и даље, памте и бележе, као оставштину за будућност, епифанијске или понорне слике властитог времена. Колико је поезија изван јавног простора, говори и то што су многи песници почели да пишу романе, неки упоредо пишући и стихове, неки само пишући последњи јавно позиционирани жанр књижевности. Али остављена сама себи и ретким преосталим читаоцима, ређим и од оних који пишу поезију, поезија не престаје да нас изненађује реткостима - језичким и поетичким, тематским и смислотворним. Рекло би се да ће и те реткости опстати захваљујући још већим реткостима - самим читаоцима поезије, онима на чијој страсти опстаје једно драгоцено сведочанство.

Избор који је пред читаоцима резултат је једног годишњег читања поезије. Из овог избора са жаљењем сам изоставио неколико песничких књига, покоравајући се неумитности броја десет (рецимо: Колонија Петра Милорадовића или Листови на ветру Енеса Халиловића). И у овој години објављен је огроман број песничких књига, боље рећи књига у облику стихова. Полазим од себе и знам да је највећи проблем савременог читаоца то што му готово више нико не говори које су књиге добре. Овај избор јесте покушај да се да један могући одговор на то питање. Али тај одговор никако није заокружен ако се нема у виду да су у овај избор уврштене само нове песничке књиге. У 2007. години објављени су избори из поезије неколико значајних савремених песника: Четрдесет две изабране песме Борислава Радовића, Избор Милутина Петровића, Лутајући огањ Новице Тадића, Ватра у башти Милана Ђорђевића, Хомер предграђа и друге песме Драгана Јовановића Данилова. У овим изборима, било да су веома сведени и можда ригорозни више него што је неопходно, било да дају целовит увид у представљени песнички опус, представљени су неки од најважнијих песничких резултата српске поезије новијег времена.

Свака од изабраних десет књига има неко јако обележје. У новој књизи Матија Бећковић је још једном ступио на тло дијалекатске поезије, сада је то урбани дијалекат новог доба. Војислав Карановић продубљује расправу о видљивом и невидљивом, знану и из песникових ранијих књига, окрећући поглед према оном горњем и оном скривеном иза чулно доступних призора. Радмила Лазић, овога пута окренута сажетости, испитује најдоње основе интиме. Томислав Маринковић у феноменима стишане свакодневице открива слике ванредне упечатљивости. Тестаментарне песме Србе Митровића позивају на још један сусрет са овим песништвом које је непрестана хроника камерне свакодневице. Језички узбудљив и иновативан, Порцулан Дејане Николић оживљава призоре чисте, интимистичке лирике. Нико у савременој поезији као Душко Новаковић, и то можда баш у књизи Тупан и његов педагог, не показује тако интензивну и усредсређену страст веристичког преиспитивања света. У реторичкој сведености нове књиге Милутина Петровића сама поезија постаје највећи изазов песничког говора. У Тихој обнови лета, књизи прочишћене тишине, Јасмина Топић обнавља и морске, медитеранске видике српске поезије. Песме Радомира Уљаревића обликоване су као низ малих лирских повести о крхотинама некада интегралног света.

Тако овом читаоцу изгледа 2007. година у српској поезији.

Најбоља српске песничке збирке
(азбучним редом)

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Кад будем млађи (Матица српска, Нови Сад)

ВОЈИСЛАВ КАРАНОВИЋ: Наше небо (Завод за уџбенике, Београд)

РАДМИЛА ЛАЗИЋ: Ин виво (Народна књига, Београд)

ТОМИСЛАВ МАРИНКОВИЋ: Свет на кожи (Повеља, Краљево)

СРБА МИТРОВИЋ: Маглине, сазвежђа (Рад, Београд)

ДЕЈАНА НИКОЛИЋ: Порцулан (издање аутора, Београд)

ДУШКО НОВАКОВИЋ: Тупан и његов педагог (Матична библиотека "Светозар Марковић", Зајечар)

МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ: Против поезије (Рад, Београд)

ЈАСМИНА ТОПИЋ: Тиха обнова лета (Повеља, Краљево)

РАДОМИР УЉАРЕВИЋ: Неке ствари и остало (Штампар Макарије, УКЦГ, Београд, Подгорица)