Интимни митови и историје

ПРЕВОДНА ПРОЗА 2007.
Шума добрих наслова у 2007. потврђује оптимистичко уверење да ће свака хиперпродукција кад-тад показати лепо лице. Преведена проза у Србији ове године нуди солидно поуздан преглед страних књижевних сцена – иако је књижевног Нобела добила у нас једва превођена списатељица, и отвара нова рецепцијска поглавља – иако би, да није нобеловке Тони Морисон, из савремене афроамеричке књижевности на српском било више научних студија него преведених романа.

Ипак, овогодишња преводна продукција одаје интерес колико за историју, толико и за пародију, колико за ангажовану прозу толико и за имагинарне биографије, и за урањање у живот и за бекство од стварности. На жалост књижевног ексцентрика, много се мање у њој види радост приповедног експеримента него верност традиционалистичком, конзервативном проседеу. Нека поновљена издања (Голдинг, Фаулс) или нетом преведени класици (Дантеова Vita Nova) завараће глад оних са традиционалнијим укусом.

И сама листа најинтригантнијих наслова открива истовремено и разноликост и поновљивост који нису само у оку читача посматрача. Узнемирујућа сведочанства о проблему традиције, историје и етничке припадности на релацији Индија – Европа – Америка нуде Кловн Шалимар Салмана Руждија ("Народна књига") и Наслеђени губитак Киран Десаи ("Моно и Мањана"). Пропуштајући различите видове фанатизма кроз филтер носталгичног сећања, лауреаткиња награде Букер Киран Десаи бави се темама атрактивним колико и туробним у свом пренапрегнутом роману: прича о националним и верским конфликтима, о страшном неразумевању какво рађају разлике и непојмљивој ускогрудости која настаје из сиромаштва; о егзилу и дијаспори, кризи идентитета и припадности која може бити мучна и гротескна, о неподношљивој патњи, кривици, казни и неочекиваним видовима лојалности. Салман Ружди је помешао трилер и еп, сатиру и баладу у успелој жанровској диверзији која политички и културни конфликт уграђује у романтичан заплет. Кловн Шалимар је варијација мита о изгубљеном рају, још један Руждијев повратак теми уништеног склада, чеоног судара космополитизма и апсолутизма.

Десаијевој и Руждију придружује се Снег Орхана Памука, такође алегорија о наслеђу и пореклу: јунак турског нобеловца обрео се у једном заборављеном граду и добио прилику да сагледа политичку и културну кризу домовине, али и да се болно суочи са сопственом кризом идентитета. Сва три романа сведоче о напетостима секуларизма и фанатизма, либерализма и традиционализма, не напуштајући мотиве изгубљене инспирације, изгубљене вере, изгубљене љубави.

Роман ирског писца Колма Тојбина Господар (Народна књига) је имагинарна биографија америчког романсијера Хенрија Џејмса. Привидно ограничивши амбиције на реконструкцију и вивисекцију пресудних догађаја у пишчевом животу, Тојбин је у призми варљиве бездогађајности, на коју је осуђен уметник у бекству од емоција, осветлио неколико великих тема: затирану еротску жељу,  креативност, те конфликт интимног и јавног као срж уметничке личности. Бавећи се питањима поетике, формативних уметничких и психолошких утицаја, Господар апострофира тему сексуалног опредељења као могуће разјаснице једне уметничке каријере.

Најбоље прозно дело израелског аутора Давида Гросмана Видети под љубав ("Архипелаг") кроз портрет уметника предочава битку за јеврејско наслеђе патње и сећања. Гросманов роман је повест о историјској трауми приповедана са мудре поетичке дистанце. Историја холокауста је и "наслеђени губитак" и наслеђивање губитништва, "наслеђена психолошка неуроза" која постаје легитиман део националне свести. Гросман демонстрира различите стратегије преживљавања и суочавања – од фактографске потраге до уметничког израза – у роману који се сматра за најбољи покушај да се холокауст контекстуализује у језику и књижевности.

Норвешка шума Харукија Муракамија ("Геопоетика") је меланхолични роман о љубави и смрти у Јапану, а на трагу Селинџера и Фицџералда, далеки одјек поетике бита и универзално блиска прича о губитништву. Позајмљујући наслов од Битлса, Мураками још од корица упозорава да ће роман, као и стихови песме, бити једноставан а загонетан. Умножавање самоубистава око главног јунака одузима заплету реалност у корист алегорије чији се нивои значења реализују кроз (привидно насумце посејане) литерарне, музичке и филмске мотиве.

Аксјонов, аутор самозване тоталне сатире, суочава политичко и породично сликајући смирај Стаљинове епохе, мешајући сатирични приказ совјетског друштва и алтернативну историју српског сукоба са Информбироом. Он слика друштвено-историјску епоху као бурлеску виртуелних идентитета, али је бурлеска заснована на аутентичним паранојама диктатора и силника. Танго за Буенос Ајрес је такође алтернативна историја, али једног града: њу исписује странац у потрази за тајном танга, амерички докторант који се суочава са дуплим дном традиције и историје, са тајнама и бесовима, а алегоријска фигура митског певача који измиче повезана је са некажњеним злочинима. Песма је омаж жртвама, рехабилитација преко потребне толеранције. Исте оне које има више у књижевности него у животу.

-----------------------------------------------------------

Најбољи страни романи
(азбучним редом)

ВАСИЛИЈ АКСЈОНОВ, Москва-ква-ква
ДАВИД ГРОСМАН, Види под љубав
ДОН ДЕЛИЛО, Подземље
КИРАН ДЕСАИ, Наслеђени губитак
ИЈАН МАКЈУАН, Чезил Бич
ТОМАС ЕЛОЈ МАРТИНЕС, Танго за Буенос Ајрес
ХАРУКИ МУРАКАМИ, Норвешка шума
ОРХАН ПАМУК, Снег
САЛМАН РУЖДИ, Кловн Шалимар
КОЛМ ТОЈБИН,