РАДМИЛАЖЕЖЕЉ-РАЛИЋ

"Ситан је онај ко рад учитеља ситним сматра".

                                                                Доситеј Обрадовић

Још је мудри Платон истицао да држава неће много штетити ако је обућар рђав мајстор. Атињани ће бити нешто лошије обувени. Али ако учитељи буду то само по имену, ако они буду рђаво своје обавезе извршавали, онда ће и последице бити другачије. Рђав посао који излази из њихових руку створиће читава незналачка покољења која ће упропастити будућност отаџбине.

О школи се много говори, али са коликом сигурношћу можемо рећи шта је школа данас?

Да ли је то оно обећано место на коме се сеју мудре мисли и негују племените личности?

Да ли је то онај сигурни простор у коме је свима, и ученицима и учитељима, дата могућност да слободно мисле, верују и стварају?

Је ли школа истинска заједница људи који чине само добро?

Говори ли се ту само истина и ко је за њу одговоран?

Отварају ли се ту нови светови и нове могућности?

Сазнајемо ли ту о нитима водиљама нашега времена?

Схватамо ли значај дијалога и толеранције?

Верујемо ли и даље да учитељи васпитавају својом личношћу?

Јесмо ли свесни да је друштво сутра оно што су нам деца данас?

И на крају питање свих питања: ко је одговоран што добри учитељи све чешће сањају онај пар, макар и лошијих, ципела с почетка ове приче?

Прича о школи утолико је компликованија што, да би била целовита и допричана, мора бити испричана из најмање три главне улоге: ученик, учитељ и родитељ.

Онде где се те три приче подударе имаћемо добар ветар и моћи ћемо широм да раширимо једра. Ту ћемо сазнавати, расти, мењати се, волети, радовати се својим и туђим успесима. Онде где се те приче не сједине порашће зидови без прозора, куле без светлости и деца без осмеха.

Колико често се запитамо колико вреди један дечји осмех? Он је снага детету, дар учитељу и богатство друштву. Они који се определе да раде с децом не би смели бити искључиви и пречесто озбиљни.

Годинама с љубављу чувам једну малу слику на којој стоји посвета:

Имао сам среће што је у Вашем великом срцу било места и за мене.

Из ове реченице изникао је мото мог укупног педагошког деловања:

Нађи у срцу места за све оне чије ти је детињство поверено!

Зато, чинило би ме срећном да они који размишљају о статусу просвете не виде у њој само потрошача, већ да је схвате као дугорочну добру инвестицију.

Да они који одлучују о школским програмима имају више поверења у учитељску компетенцију.

Да они који стављају на вагу учитељски рад не забораве да и учитељи имају право на живот достојан човека и још много, много обавеза...

Учитељица у београдској ОШ "Јосиф Панчић" и ауторка уџбеника за српски језик