Вилхелм Рајх, између психоанализе и политике

СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Од нашег специјалног извештача
Још једна значајна годишњица је закуцала на врата Аустрије. Док је прошла година била посвећена оцу психоанализе Сигмунду Фројду, 2007. је у знаку његовог "проблематичног сина" и најпознатијег ученика, ексцентричног психијатра и једног од најконтроверзнијих научника 20. века – Вилхелма Рајха.
На свој недочекани стоти рођендан, Вилхелм Рајх је седамнаестог новембра од Беча добио велелепни поклон у виду обимне изложбе која се у целости бави његовим богатим научним радом и компликованим приватним животом. Уникатност поставке "Секс! Пол! Карактер!" у бечком Јеврејском музеју лежи у премијерном излагању докумената и научних радова који су, на жељу самог Рајха, по његовој смрти провели педесет година у "бункеру" Оргон института у Мејну. Свега неколико месеци по скидању забране са коришћења овог материјала, пројекти, раније познати из научних часописа и у експериментима Рајхових ученика, појавили су се на изложби у бечком Јеврејском музеју, изазивајући очекивано интересовање посетилаца.

Мењање концепта психоанализе

Изложба је подељена у три тематске приче: Профилакса неурозе (Рајхове студије "гениталног либида" и његово заузимање за спречавање масовне неурозе у социјалистичком Бечу 1920-их), Одбрамбени оклопи тела (телесна терапија коју је почео да практикује 1930-их и примењивање "сексуалне економије" кроз практичну употребу биоелектричне и биолошке енергије) и Животна енергија (откривање "оргонске енергије" 1940. и године проведене у егзилу).

Захваљујући подршци Вилхелм Рајх инфант траста из Рангелеја (држава Мејн) који је у поседу највећег броја показаних експоната, као и фотографијама које су Јеврејском музеју за ову прилику позајмиле Рајхове ћерке, прича о једном несхваћеном генију који је преминуо 1957. у тамници затвора у Луизбургу, Пенсилванија, може се сагледати из свих углова.

Вилхелм Рајх је рођен 1897. у Галицији као дете јеврејског земљопоседника. У раној младости пролази кроз трауму мајчиног самоубиства за које себе окривљава читавог живота, јер је оцу открио мајчину љубавну аферу са једним од својих професора. Четири године касније умире и отац, а Рајх је принуђен да преузме старање о газдинству. Његову нежељену каријеру земљорадника прекида избијање Првог светског рата. Пријављује се у аустријску војску као добровољац, али га већ после прве године отпуштају због болести и шаљу на лечење у Беч. Тамо започиње студије медицине, а већ 1919, са непуне 23 године и много пре стечене дипломе, почиње са психијатријском праксом.

Вилхелму Рајху полази за руком да постане члан Бечке психијатријске асоцијације пре завршетка студија захваљујући научном раду "Конфликт либида у Пер Гинту" објављеном 1920.

Са оснивањем "Техничког семинара" (1924) за будуће психотерапеуте, Вилхелм Рајх мења концепт специјализације, инсистирајући на томе да је анализа сопствених грешака у третману пацијената основа успешне терапије. Овим критичким приступом сопственој професији, и то пред многочланим форумом, стаје на жуљ многим колегама. Рајхова изолација од Бечке психоаналитичке асоцијације повећава се формулисањем теорије о оргазму која га лишава и Фројдове подршке. Од 1934. се све више окреће биологији и проучавању протозона и амеба, њиховог истезања и контракција.

Главом кроза зид

Рајх, који је на почетку каријере сматран "повлашћеним дететом оца психоанализе", почиње да рискира своју једину праву подршку, Фројдову, превеликим отпором који пружа осталим члановима Бечке психоаналитичке асоцијације. Вођен неким од идеја Октобарске револуције, крајем 1920-их почиње да се заузима за равноправан положај жене у друштву, за ванбрачно рођену децу и истовремено захтева побољшану контролу рађања, сексуалну еманципацију и признавање хомосексуалаца. Иако се после промене режима у Русији велики број интелектуалаца, међу којима и Штефан Цвајг, Бернард Шо, Томас Ман и Бертран Расел, ставио на страну левице, већина њих се оградила од комунистичких идеја са пооштравањем политичке климе на европском немачком говорном подручју. Међутим, Вилхелм Рајх је први који, не напуштајући своја убеђења, јавно напада Стаљинову диктатуру и национал-социјализам.

Бежећи од нациста, Вилхелм Рајх се одсељава у Њујорк где држи предавања на тему "Оформљавање карактера" и "Клинички проблеми у психосоматској медицини". Сасвим се посвећује бионској енергији чиме упада у очи америчкој Администрацији за храну и лекове (ФДА). Почетком 1954. ова организација подиже оптужницу против Рајха, судским путем од њега захтевајући да се сви генератори оргонске енергије униште заједно са пропратним елаборатима, а захтева и забрану свих научних радова на ту тему. Суд доноси одлуку у корист тужилаштва и шест месеци касније забрањује и спаљује око 6.000 Рајхових научних текстова, међу којима и књиге "Масовна психологија фашизма", "Чуј, мали човече!", "Полна револуција", "Убиство Христа", "Анализа карактера", "Функција оргазма", "Људи у невољи" и "Етер, Бог и Ђаво".

Вилхелм Рајх одлучује да се оглуши о судску одлуку и непосредно по завршетку суђења саставља тестамент и покушава да оснује Вилхелм Рајх фонд који ће наставити са истраживањем бионске енергије и истовремено вршити функцију музеја. Забрана овог корака није била довољна америчком правосуђу и Рајх је ухапшен и привремено смештен у Данбури затвор у Конектикату. Умире 3. новембра 1957. од последица срчаног удара у ћелији затвора Луизбург.

Сто година од рођења Вилхелма Рајха обележава се паралелно у Бечу и Берлину. У немачкој престоници је у току интернационални конгрес "Путеви преданости – путеви ка сладострасти" на који су позвани предавачи из Немачке и САД, а у бечком Вилхелм Рајх институту се до краја године одржава серија предавања о Рајховим научним студијама од "Масовне психологије фашизма" преко "Функције оргазма" и "Психологије рада".