Потискивање реформи

Упркос најаве неизвесне трке са кандидатом реформиста, ирански конзервативни председник Махмуд Ахмадинежад убедљиво је обезбедио други четворогодишњи мандат.

Код Иранаца је превагнуо осећај угрожености пред притисцима Запада, санкцијама УН и конфликтима у суседству, а можда су помогле и вреће кромпира које је Ахмадинежад делио уочи гласања, тек реформске промене одложене су за нека друга времена.

Када се томе дода да је спорни нуклеарни програм извориште националног поноса који замењује шиитски понос из првих дана револуције 1979, већина је уверена да је Ахмадинежад тај који им то осећање неће ускратити.

Ипак, оптужбе о изборној крађи и готово тјенанмеснске сцене обрачуна полиције са присталицама реформиста који су извикивали „Смрт диктатору” најављују оштру поларизацију иранског друштва.

Нумерички резултат гласања не укида озбиљност захтева за квалитативним променама три деценије од Хомеинијеве револуције. Управо зато, оспораван од опозиције, изборни резултат протреса Иран суочавајући Ахмадинежада, Иранце, регион и свет са новим дилемама.

Да ли ће се, охрабрен тријумфом који је без обзира на оспоравања опозиције аутентичан, држати досадашње тврде антиамеричке и антиизраелске реторике, непоколебљиво бранити спорни ирански нуклеарни програм и своју неефикасну популистичку економску политику – што му је донело већинску подршку конзервативаца и сиромашних сеоских бирача?

Или ће, ослањајући се на снагу мандата верификованог уз огромну излазност, бити приправан на заокрете у сусрет захтевима урбане младежи – они испод 30 година чине 70 одсто становништва – за либерализацијом унутрашњег живота, попуштањем стега шиитске ортодоксије и кооперативнијим приступом односима са САД и Западом који би Ирану прибавио нови имиџ.

Несумњиво је да се Иран мења јер су избори, насупрот многим стереотиповима који га окружују, потврдили политички динамизам Исламске Републике сигнализирајући и могућ период постизборне нестабилности најављен сукобима на улицама Техерана.

Да ли Ирану прети „терор”, како тврди поражени лидер опозиције Мир-Хосеин Мусави оптужујући Ахмадинежада за „изборну шараду”?

Они који се надају бржим променама вероватно ће остати разочарани. Иако ни опозиција на било који начин не оспорава системске темеље Исламске Републике, конзервативци су, алудирајући на Мусавију „зелену револуцију”, обећали да у Ирану неће бити „сомотске револуције”.

(/slika2)Ахмадинежад је победнички говор одмах искористио да би либералног ривала Мусавија и умерено конзервативног противкандидата Мохсена Резаија оптужио да су користили „ционистичке ентитете” како би фалсификовали информације и поткопали његову власт.

Чињеница да ни један од њих за одговор није могао да добије простор у званичним медијима и да су снаге реда одмах изведене на улице Техерана наговештава да ће се председник, као и до сада, ослањати на конзервативне шиитске врхове, на државни апарат, Револуционарну гарду и милицију басиџа, да ће гушити реформске медије и наставити са разбацивањем нафтног богатства.

Статус кво важи и за односе са Вашингтоном. Изборни резултат ојачао је Ахмадинежада у уверењу да нема потребу за променом курса. Уосталом, антагонизам у супротстављању сумњама Запада да Иран производи атомску бомбу и одбрана права на мирнодопску нуклеарну енергију подигли су рејтинг Ирана и уздигли га на ниво регионалне силе.

Свенаговештава да ће, упркос приче о нормализацији односа, администрацији Барака Обаме бити тешко да избегне конфронтацију са ревитализованим Ахмадинежадом.

(/slika3)Који год курс одабрао, Ахмадинежад ће морати да се суочи са унутрашњом опозицијом која је реформске програме представила веома гласно, мада нумерички много неубедљивије него што се очекивало. И мораће да се определи око Обаминих понуда које су временски ограничене.

Питање је, међутим, колико Ахмадинежад сам одлучује. Посебност Исламске Републике је што капиталне одлуке које се тичу рата, мира и националне безбедности нису у домену председника већ врховног вође исламске револуције. Председник може да утиче на политику, не и да одлучује.

Ајатолах Али Хамнеи, који је овај неизборни положај преузео после смрти вође исламске револуције ајатолаха Хомеинија 1989, своју моћ црпе из иранског система клерикалне власти познате као „велајет-и факих”, или чувара од стране исламског свештеника.

Иако су позиви да се ова неприкосновена позиција с времена на време преиспита једно је од најексплозивнијих питања данашњег Ирана, Хамнеијева реч остаје пресудна када се одлучује о односима са САД или иранском нуклеарном програму.

Ахмадинежад слови као Хамнеијев миљеник али нико са извесношћу не може да каже како ће се врховни вођа поставити према реформистима или Обами.

Иран је и даље револуционарна држава. Држава различитих мишљења и центара моћи која ће, као све револуције, наставити да говори у два гласа: револуције и дипломатије.