Провинцијално је и имитирати Холивуд

Уметност, бар се то тако некад мислило, има универзална својства. Међутим, универзално није исто што и глобално. Кад је реч о вредностима, глобално у уметности не значи ништа. Глобално означава монопол оних који формирају уметничко тржиште, добро продају или пласирају уметничка дела тамо где се добро продају. Ту је реч о економији, а не о уметности.
Да би уметност имала универзално значење она мора, пре свега, имати специфичност, мора бити заснована на правој емоцији, на осећању смисла, на ауторском гласу и, на крају крајева, на специфичностима културе у оквиру које ниче и о којој говори. Провинцијална уметност је само она која слуша налог да треба да следи правила која прописује неки центар. Добра уметност, било где да ниче, не може бити провинцијална. А кад се каже да је европска уметност провинцијална, то значи да, на пример, европски филм све више прихвата холивудске жанровске и друге одреднице, да тежи да се уклопи у тржишне трендове које диктира глобалистичка економија, да се повинује захтевима популарне културе онако како их је замислио центар, да слуша укусе њујоршких галериста и купаца итд.

Чињеница је да је глобализација, када је реч о култури, отворила широке могућности за развој "локалног". Међутим, у крајњој инстанци не можемо да пренебрегнемо чињеницу да у овом тренутку дневно одумире неколико језика, да готово цела земљина кугла гледа исте филмове и серије на ТВ, да су телевизијски дневници свугде конципирани према једној шеми, да већина људи носи "западњачку" гардеробу, да уметничке форме западне уметности постају саставни део уметности свих земаља света. Велике традиције Кине, Јапана и Индије су најбољи пример за то. И не можемо а да не зажалимо што ће већ сутра огромно богатство различитости све више нестајати. Наравно, у целој причи о глобализацији зна се да су мали и слаби први на удару.

Истовремено, важно је имати у виду и чињеницу да је насилно инсистирање на националним културама и уметности као нечем по себи, што се да дефинисати и одредити, лажно и не помаже одржању традиције већ, напротив, њеној склерози и одумирању. У оквирима глобализације непрекидно се поставља питање о могућностима очувања аутентичног и специфичног и сви имамо страх од тога да ће већ сутра свет бити бескрајно досадан, једнообразан и тоталитаран. То не значи да смо конзервативни и анахрони, националисти или параноици. То само значи да смо реалистични. То одмеравање снага између креативности, самосвојности, самосвести уметности и униформности, монопола тржишта - треба да буде стање перманентног конфликта и борбе да сутра овај свет не би био нити космос "великог брата", нити апокалиптички кошмар умируће планете.

Где смо ми на уметничкој мапи света. Ми као Србија, мали, немоћни, прокажени, одбачени, ту смо где смо. С друге стране, прави уметници и те како могу да пронађу место под светским сунцем, и то управо због тога што нису провинцијални, то јест не желе да имитирају и што неће да слушају нити диктат глобалних трендова нити жалопојке националних душебрижника.

Јелена Ђорђевић, културолог