Пламтеће боје Еве Рас

ИНТЕРВЈУ
Лепо, обнажено, тело младе жене на којем се одмара црна мачка, и више је него познати призор из чувеног филма Душана Макавејева "Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ" из 1967. године. Убрзо је постало очигледно да у поменутом телу "станује" Ева Рас, до сада глумица у близу 50 филмова, књижевница и сликарка, ауторка близу 20 књига. Првог јануара пуни 67 година, међутим, чиста радост и очараност чудима свакодневице чине је врло младом, увек новом. Недавно је приредила изложбу својих слика у галерији "Њу момент", а на Београдском међународном сајму књига представила је свој нови роман "Дивљи јагањци" (Народна књига). Каже, кад не може да глуми, она пише, кад не може да пише, она слика... Три њене слике купљене су после изложбе у Диселдорфу за одаје Била Гејтса.

Враћамо се на почетак, у време када јој се десио први велики преокрет и подстицај да крене у неком дугом правцу.– Морала сам да направим тај преокрет из два разлога. Родила сам се 1941. године, најраније детињство провела сам у сиромаштву, а моја покојна мати била је проглашена за државног непријатеља. Као њено дете, док још нисам проходала, била сам проглашена за државног непријатеља. Друго важно сазнање и социјално освешћење стекла сам у току школовања, када сам схватила да нисмо сви једнаки, и у том свету неједнакости увидела сам да морам да пронађем своје место, које никако није у родитељском дому, око шпорета који греје собу и кухињу. Нисам прихватила тај живот у којем сам се родила и немаштину сам сматрала неправдом. Међутим, осетила сам ослонац у мисли о Богу, и у томе да ће ме он подржати – каже Ева Рас.

Револуција у кинематографији

Младима, будућим глумцима, који траже да их спрема за пријемни испит, данас саветује да треба да пронађу особени начин да буду примећени. Свој пријемни и љубав према глуми описује као игру, а пре свега говори о "првој љубави" – сликарству: – Била сам и остала заљубљена у боје и уопште нисам била наклоњена реалистичком сликарству. И на овој недавно завршеној изложби сви су говорили само о мојим бојама. Тема слике за мене је најмање важна. Моје сликарство састоји се од пламтећих боја, и за њих посебно су се заинтересовали почетком 90-их у немачкој фабрици боја "Таленс". Уговор је подразумевао да направим педесет слика које ће три године обилазити свет. Овај уговор затим је био раскинут, јер сам била из "агресорске" земље. Дошавши из провинције у Београд, мислила сам да је свеједно одакле долазите, а да је важно шта хоћете. Кад су ми саопштили да ме неће примити на Ликовну академију, отишла сам на пријемни на Академији драмских уметности. Сетила сам се како да будем примећена. Скинула сам коњски реп и уплела кике, ставила палац у уста и почела да плачем. Прво су помислили да немам 18 година, да сам фалсификовала документа. Срета Мелентијевић, који је био секретар Академије, ступио је у контакт са Суботицом да сазна да ли ја говорим истину. И ја сам већ пола пријемног положила, сви су знали да сам ја она мала која има 14 година, а лаже да има 18. У ужем избору нисам хтела да се скинем у купаћи костим и рекла сам да нећу ни да студирам глуму. Убеђивали су ме да не морам да се свучем, а четири године касније снимала сам "Љубавни случај".

Како се сећате времена "црног таласа", сарадње са Макавејевом, свлачења у "Љубавном случају..." – питамо. – То је био преврат у комунистичком систему и ми смо били проказани због тога. Макавејева су прогнали, седам година није долазио у земљу. Жена је до тада у југословенској кинематографији била одевена у црне халтере и комбинезон, балканска и здрава жена која је понижена порнографским одликама. Када смо снимали филм "Човек није тица" испричала сам Макавејеву да бих се скинула када бих играла љубавницу, јер се на Балкану љубав води без одеће. Када је Мак успео да добије "Љубавни случај", рекао ми је: "Ево ти прилике, свуци се". Нико се до тада није тиме бавио, Макавејев и ја смо то увели у југословенску кинематографију, и ни техника није била спремна за то. Прекинула сам снимање, када сам чула кикотање, речима: "Марш напоље, овде се ствара револуција у кинематографији, ако ви тога нисте достојни, урадите свој посао, па пустите нас да радимо". Врло тешко смо снимали тај филм, али били смо упорни. Комунизам нас није наградио, али свет јесте. Та фотографија са мачком на мојој задњици објављена је широм света и енциклопедија најлепших кадрова светске кинематографије има на насловној страни ту слику. И Ватикански лист је објавио, само што су изретуширали пешкир између мачке и мог тела.

Поред Макавејева, међу значајним редитељима са којима је радила Ева Рас истиче Кустурицу. – Он је генијалан редитељ, и једини који у глави има готов филм. То значи да вас очарава из минута у минут. Због филма "Отац на службеном путу" у којем сам играла вредело је постати глумица. Увек говорим да је највећа колатерална штета за уметност Кустурица, јер да није било ових балканских ратова, да се земља није распала и да није било ужаса кроз које смо прошли, Кустурица би сигурно постао велики као Орсон Велс или Џон Форд. Саша Петровић такође је био грандиозан редитељ, као и Живко Николић и Карољ Вичек.

У својим књигама Ева Рас говори о обичним људима, "који су величанствени управо стога што нико о њима не брине". У роману "Кућа на продају" описала је трагедију породице са Косова и Метохије. У новом роману "Дивљи јагањци" говори о оцу који је био у Дахауу и у Сибиру. Са сетом се сећа његових речи о томе да су га холокауст и сибирски гулаг учинили још побожнијим човеком.– Подстицај за ову књигу дали су ми текстови о Приму Левију, али желела сам да одем корак даље од њега. Описала сам лепоту јудаистичког духа, који сам усвајала одрастајући уз своју баку – објашњава Ева Рас, додајући: – Србију заиста волим, изабрала сам је као мислено биће, иако ме није родила мати Српкиња. Са влашћу немам никакве везе, јасно је видим са дистанце и зато у својим књигама могу да је критикујем колико год хоћу. Црвена Титова диктатура у нама није подстицала ништа добро и лепо, већ сте стално морали да се борите за свој опстанак. Страх нам се увукао у кости, и без обзира на холокауст и рехабилитацију јеврејства нисам била од оних који би се приклонили диктатури да би видали своје ране задобијене у Другом светском рату.

Како су позоришта живела у време комунизма? Ева Рас се подсећа: – Страшно је то што ћу рећи, али у комунизму нису постојале слободе, већ су постојали вешти људи који су им се тобоже приклонили. Закони културе не могу да прате законе идеологије. Када чујем да је неко југоносталгичар, ја се разболим. За чим је носталгичан, за Удбом, за прогањањем, за Голим отоком? Људи мешају појам о својој младости са тим прошлим временом. Зато многи мисле да је у време Тита било боље. Мени никада није било боље. Ни када сам била звезда. Ми смо били одбачени, јер све што је био "црни талас" није представљало Југославију и није добијало награде. Друг Тито би у новогодишњем говору рекао да подривамо социјалистички поредак. У то време ја сам снимила једва десет филмова, јер нисам била "на линији" и нико није смео да ми даје улоге.

Ева Рас је са супругом Радомиром Стевићем Расом основала "Театар националне драме", којем је претходило оснивање Задужбине Рас. О том времену каже:– Тито је хтео да буде покровитељ Расовог позоришта, и 1972. године слао је своје емисаре како би то постигао. Међутим, Рас, који је био геније, објавио је да се уморио и да затвара своје позориште. Није хтео да каже да не жели да му друг Тито буде покровитељ. За овај Театар, Јован Кесар, у сарадњи са Мањом Вукотићем, написао је представу коју је цела Европа играла, и која се звала "Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови". РАИ је директно преносио ту представу, која је говорила о недостацима социјализма на феноменалан начин. Петар Краљ, Иван Бекјарев, Слободан Ђурић и ја играли смо у Молијеровим костимима, а режирао је покојни Бајо Шарановић. Из целе тадашње Југославије долазили су људи да нас гледају. Било је питање живота и смрти ући на наше представе, карте би првог уторка у месецу ишле у продају, а већ у уторак по подне није било ни једне.

Љубав никада не пролази, све прашта, све верује. Ева Рас живи је пример таквог осећања када говори о покојном супругу: – Рас је често био саслушаван и хапшен. Био је генијалан човек, умиљат и драг, велики говорник и увек је умео да објасни да није мислио како су "другови комунисти то разумели". Умео је да процени велики таленат Петра Краља, а Матији Бећковићу је први објавио раскошно библиофилско издање песама. Одмах је знао да је "Вера Павладољска" најлепша љубавна поема на српском језику, и сад, 50 година касније, видимо да је тако. Раса смо се сви мало прибојавали и сви смо га поштовали. Обожавала сам га, и дивила му се. Била сам његова жена, шалила се са њим, али увек сам знала да је он велики човек. Увек је имао велике планове, говорио је да све ради за културни напредак српског народа.