Непознат Моравијин роман

ПОСТХУМНА ПРЕМИЈЕРА
Не само у Италији већ и у многим европским градовима одржавају се пригодне манифестације којима се обележава стогодишњица рођења великог италијанског књижевника Алберта Моравије (Рим, 1907–1990).
У низу издавачких иницијатива у Италији, републикација неких дела из обимног опуса аутора, лепо изненађење за читаоце  сигурно представља постхумно објављивање Моравијине књиге "Два пријатеља". 
У пролеће 1996, шест година после смрти Алберта Моравије, у подруму књижевниковог римског стана, игром случаја, пронађена је прашњава торба пуна папира. У заборављеној торби налазио се рукопис са три радне верзије политичког романа (срећом, јер Моравија је обично палио све провизорне верзије својих романа), на којима је Моравија радио почетком 1952, између "Конформисте" и "Презира". Крајем октобра у италијанским књижарама су се појавила "Два пријатеља" (књигу, у издању Бомпијанија, приредио је Симоне Казини). 

У овој књизи Моравија је покушао да обради идеолошки "шкакљиву"  послератну тему: масовно приступање италијанских интелектуалаца комунизму након слома фашистичког режима. Незавршени "политички" роман прича о  компликованом односу између два пријатеља, Серђа и Мауриција. Серђо, млади преводилац и новинар, "новопечени" члан комунистичке партије, покушава да преобрати свог пријатеља Мауриција на комунизам, чак и по цену да му у замену понуди своју "другарицу" Нелу. 

Протагониста Серђо каже: "Тек што се завршио рат, у мом животу су се догодила два  важна догађаја.

Први је био да сам се учланио у Комунистичку партију. Претпостављам да  се сваки човек истовремено руководи користољубивим и непристрасним мотивима, личним и безличним. Непристрасни мотиви за моје учлањење у Партију (од сада па надаље  зваћу је тако без додавања речи комунистичка, за нас комунисте Комунистичка партија је Партија, без додатка)  не разликују се богзна шта од оних којима су се многи руководили чинећи исти корак... Довољно ми је, дакле, да потврдим да сам се уписао у Партију са потпуном искреношћу, довољним сентименталним заносом и са добрим познавањем доктрине. 

Што се тиче побуда из користољубља, било их је прилично и испитујући их увиђам да ме сви, мање или више, поново воде  Маурицију и мојим односима са Маурицијом... између многих ствари које ми је Маурицио понекад пребацивао на свој начин, љубазан и саркастичан, био је мој карактер, говорио је он, интелектуалца."

Главни нагласак романа је на идеолошком суочењу два пријатеља супарника: сиромашног комунисте интелектуалца, свесног своје неспособности за акцију, и богатог, раскалашног представника добростојеће италијанске буржоазије. Употпуњујући богати репертоар Моравијиних ликова, Серђо добро представља личност интелектуалца у вечитој кризи, који у недостатку правих разлога постаје жртва сопствене "неприпремљености" за друштвено деловање, па би се могао дефинисати као једна врста "ажурираног" (савременог) послератног "конформисте". На другој страни је "индиферентни" Маурицио, васпитан али хладан и охол, који се на крају претвара у опрезног опортунисту. Једино стидљива и страствена Нела,  код које се сексуални дар подудара са несебичном љубављу, иако потчињена, поседује животну снагу. На крају, понижену и увређену девојку презиру два пријатеља неспособњаковића исто тако срамног  идеолошког "понашања". Можда зато и не чуди што се, баш после недовршеног покушаја да напише политичку причу, Моравија посветио теми "презира", која је 1954.  постала наслов следећег романа.          

Млади Алберто Пинкерле (Моравија је девојачко презиме баке по оцу) почео је да пише свој први роман "Равнодушни (људи)" у периоду опоравка од тешке болести. Роман, који је, о свом трошку, објавио 1929, одмах је наишао на добар пријем код читалаца и критике која га је прогласила најинтересантнијим прозним експериментом тог времена. Ово дело, хладно анализирајући декаденцију и расуло италијанске (нарочито римске) буржоазије за време фашистичког режима, вођено прецизном моралистичком вокацијом, представља архетип европске егзистенцијалистичке литературе. Морализам, присутан у целокупном Моравијином стваралаштву, понекад је задобијао алегоричне тонове и надреалне боје. Сва његова дела се одликују критичким односом према савременом друштву, који се нарочито заоштрава током шездесетих година, када објављује "Досаду" и "Пажњу". Добитник многих важних премија у Италији (Стрега 1952, Марзото 1954, Вијаређо 1960, Вијаређо-Версиља за целокупно стваралаштво 1983), Моравија, иако кандидован за Нобелову награду, није добио ово најзначајније књижевно признање.