Самоубиство у присуству сведока

РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ
Да ли смо заиста сасвим изашли из кошмара деведесетих, да ли смо успели да у свему сагледамо све узроке и последице трауматичног и крвавог распада СФРЈ, растумачили поступке и мотиве главних актера те драме и из те блиске историје извукли све поуке?
Историјска дистанца је скромна, али је памћење можда још краће. О највећем сукобу на тлу Европе од Другог светског рата који је почео после рушења Берлинског зида написано је већ мноштво студија и мемоарских сведочења (Конгресна библиотека у Вашингтону има око 600 наслова о овој теми). Аутори су углавном из западних института, а готово сви важнији међународни посредници написали су и лична виђења догађаја у којима су учествовали.

Упркос овом обиљу, управо објављена студија Живорада Ковачевића, данас председника Европског покрета у Србији, амбасадора у Америци, дугогодишњег председника Форума за међународне односе, значајан је допринос разумевању свега кроз шта смо прошли, подстицајна и провокативна литература за размишљање да ли је баш све тако морало да буде. "Америка и распад Југославије" у главном фокусу има улогу једине постхладноратовске суперсиле у југословенском распаду и премда има све елементе значајног научног рада – 448 страна, индекс са 365 имена, списак од 158 коришћених књига и публикација, 181 докуменат, 277 чланака, интервјуа и говора, 1.249 фуснота – све време држи пажњу као узбудљиви политички трилер, упркос томе што нам је крај унапред познат, јер смо га искусили на сопственој кожи.

Ковачевић се пре свега бави улогом Америке у распаду Југославије, наводећи изузетно детаљно шта је све утицало на ставове, иницијативе и акције САД у овом процесу, како се та политика формирала и остваривала и како су, на другој страни, на њу реаговали "господари рата" на Балкану. Његов главни закључај је да је та политика према нашој кризи била "смеса доследности и неодлучности, јасног сагледавања ситуације и погрешних процена, континуитета и заокрета, принципа и прагматизма, пуног ангажовања и пасивности".

То се збива у контексту када смо, после окончања хладног рата, изгубили стратешки значај и престала да буде "заштићено, а понекад и размажено дете америчке и западне дипломатије" (Цимерман). Америка није навијала за распад земље, али није у најкритичнијим моментима по њен опстанак била спремна да се (потпуно) посвети ситуацији која је за њу била исувише сложена и нејасна.

Књига почиње поглављем које ће омогућити боље разумевање драматургије распада – представљањем dramatis personae – лица драме – али без иједне ауторове речи: карактеризација Слободана Милошевића, Фрање Туђмана, Алије Изетбеговића, Радована Караџића, Џејмса Бејкера, Лоренса Иглбергера, Ричарда Холбрука (да поменемо само неке) дата је кроз оно што су други о њима рекли или написали.

Разумљиво и неизбежно, централна фигура је ипак Слободан Милошевић, као личност чија су политика, поступци и процене, стил обележен ароганцијом, ниподаштавањем и цинизмом према саговорницима, а пре свега неспособност или неспремност да се разуме међународни фактор, а пре свега  САД, њени мотиви и намере, имали кључну улогу и допринос да се ствари развијају тако да Србија у крајњем исходу постане највећи губитник.

Милошевић, наравно, није једини негативни јунак: као и сви други који су писали о југословенској кризи, и Ковачевић наводи да међународни посредници никад нису могли да разумеју "балканску црту" у карактерима њихових југословенских саговорника – особину да им "не трепнувши сервирају најординарније неистине, иако знају да свет има обиље информација из прве руке".

Ковачевић прати развој ситуације од првих наговештаја распада, од 14. конгреса СКЈ и Газиместана, преко сецесије Словеније, отпочињања рата у Хрватској, неуспеха да се нађе формула за конституисање Босне, њеног потом крвавог међунационалног сукоба, Дејтона, подршке Милошевићу "као фактору мира" после те конференције, потом промене према њему након грађанских протеста 1996/1997, да би књигу завршио моментом када Косово, после Рамбујеа, бомбардовања СРЈ, Кумановског споразума и Резолуције 1244 постаје међународни протекторат, остављајући Србији само "шупљи" суверенитет над том покрајином.

Свако кризно раскршће, а било их је много, аутор прати детаљном анализом, предочавајући како се одређена политика формирала, како је еволуирала, како су на њу реаговали сви актери. При том, познајући добро технику међународног преговарања (о чему је написао и књигу), Ковачевић предочава алтернативне сценарије, разрађујући вероватни ток догађаја по матрици "шта би било да је било".

Посебно је занимљив, можда због данашње актуелности, део који се бави интернационализацијом косовске кризе, пропуштеним приликама да се она благовремено санира и обезбеди исход који би био по Србију много повољнији од садашњег. Закључак је да позиција Србије на кључним тачака ескалирања проблема није била без шанси – Америка је дуго била против независности за косметске Албанце – али да је те шансе поништило то што их није пратила довољно промишљена политика.

Ковачевић на крају поручује да списак одговорних на тлу бивше Југославије није књига од два слова – не може се свести само на Милошевића и Туђмана. "Ниједан лидер није без кривице, нити они који су националистичке пројекте подржавали, пропагирали и легитимисали у очима ојађеног, збуњеног и дезоријентисаног народа."

"Распад се вероватно није могао избећи, али дефинитивно није морао бити крвав", закључује Ковачевић. "Смрт Југославије је ипак случај самоубиства... То што други самоубици нису ефикасно притекли у помоћ и пресекли конопац којим се вешао, већ су унезверено тапкали око њега, не мења фундаменталну чињеницу да се сам обесио. Друге интерпретације спадају у домен теорија завера толико омиљених на нашим просторима."