Косово као европска регија

Скоро све европске државе су на платформи ЕУ, на разне начине, прилагођено сопственим условима, формулисале различите аутономне статусе својих региона у циљу што прихватљивијег решавања историјских захтева за територију или проблема у вези са економским развојем, односно културни и политички идентитет. Такве земље (Немачка, Аустрија, Швајцарска) имају мање сепаратистичких проблема од централистички уређених држава. Погодности које ЕУ даје регионима (значајни фондови за развој, представљање у Комитету регија и сл.) отупљују њихову оштрицу сепаратизма.

С обзиром на то да је чланство у ЕУ један од три стратешка приоритета Србије у спољној и уопште државној политици, регионализацију Србије требало би уредити у складу са Мастрихтским концептом којим се ЕУ промовише као „Европа региона”. Нажалост, изгледа да се у изради Нацрта закона пришло уско формалистички, третирајући све регионе (наводно седам) истоветно и то као статистичку категорију, закамуфлирано у НУТС 2 И НУТС 3 формуле. По угледу на многе европске земље, а прилагођено нашим специфичностима, Србију би требало уредити у најмање три категорије региона, асиметрично, уз специфичну одредницу за АП Војводину и АП КиМ.

Без обзира на једнострано проглашену независност јужне српске покрајине и подршку значајног броја земаља, АП КиМ је према Уставу Републике Србије и још важећој Резолуцији ОУН 1244 саставни део Србије. Због тога, одређивање унутрашњег статуса јужне српске покрајине, кроз регионално уређење Србије представља не само економско већ и политичко питање са далекосежним последицама. Оно захтева поред јасног формулисања у новом закону и уставну потврду кроз одређене амандмане.

Да су творци Платформе за преговоре о коначном статусу КиМ уместо губитничке легалистичке тезе пошли од дефинисања нерешеног проблема (а не статуса, и то коначног јер ништа у животу човека па и државе није коначно) у формули „КиМ – европска регија у саставу Србије” као уставне категорије, уз сва права и уређење према законима ЕУ, процес преговарања и коначни исход били би свакако другачији и далеко повољнији за Србију, а показало би се у пракси и за све грађане на КиМ. Уз такав приступ поставило би се и питање убрзаног уласка Србије са КиМ као европском регијом у ЕУ. За такав пројекат, разрађен у приватној иницијативи још пре почетка преговора, званичници Србије нису показали интересовање, иако су дипломатски представници неких европских земаља приватно изјављивали да се не би могла олако игнорисати.

Иако у веома неповољним условима, не би требало ни сада, у периоду док очекујемо повољно правно мишљење МСП, одбацити могућност покретања сличне иницијативе у евентуалним будућим преговорима. Уместо добро смишљеног и образложеног пројекта шта хоћемо са „проблемом” КиМ, (зашто не и „КиМ европска регија”) упорно понављање шта нећемо („никада нећемо признати независност КиМ”) не води никуда и може доживети судбину већ напуштене мантре „више од аутономије, мање од независности”. Смишљеним позиционирањем регионализације Србије, уз адекватно лобирање, позитивистички приступ и подршку пријатеља у свету, посебно у ЕУ, могли би се створити услови и за нови приступ у решавању „проблема” КиМ. Десетогодишње „стање ствари” на КиМ све више забрињава и најгласније заговорнике „косовске државности”, што указује да процес није неповратан.

Амбасадор у пензији