Kosovo kao evropska regija

Skoro sve evropske države su na platformi EU, na razne načine, prilagođeno sopstvenim uslovima, formulisale različite autonomne statuse svojih regiona u cilju što prihvatljivijeg rešavanja istorijskih zahteva za teritoriju ili problema u vezi sa ekonomskim razvojem, odnosno kulturni i politički identitet. Takve zemlje (Nemačka, Austrija, Švajcarska) imaju manje separatističkih problema od centralistički uređenih država. Pogodnosti koje EU daje regionima (značajni fondovi za razvoj, predstavljanje u Komitetu regija i sl.) otupljuju njihovu oštricu separatizma.

S obzirom na to da je članstvo u EU jedan od tri strateška prioriteta Srbije u spoljnoj i uopšte državnoj politici, regionalizaciju Srbije trebalo bi urediti u skladu sa Mastrihtskim konceptom kojim se EU promoviše kao „Evropa regiona”. Nažalost, izgleda da se u izradi Nacrta zakona prišlo usko formalistički, tretirajući sve regione (navodno sedam) istovetno i to kao statističku kategoriju, zakamuflirano u NUTS 2 I NUTS 3 formule. Po ugledu na mnoge evropske zemlje, a prilagođeno našim specifičnostima, Srbiju bi trebalo urediti u najmanje tri kategorije regiona, asimetrično, uz specifičnu odrednicu za AP Vojvodinu i AP KiM.

Bez obzira na jednostrano proglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine i podršku značajnog broja zemalja, AP KiM je prema Ustavu Republike Srbije i još važećoj Rezoluciji OUN 1244 sastavni deo Srbije. Zbog toga, određivanje unutrašnjeg statusa južne srpske pokrajine, kroz regionalno uređenje Srbije predstavlja ne samo ekonomsko već i političko pitanje sa dalekosežnim posledicama. Ono zahteva pored jasnog formulisanja u novom zakonu i ustavnu potvrdu kroz određene amandmane.

Da su tvorci Platforme za pregovore o konačnom statusu KiM umesto gubitničke legalističke teze pošli od definisanja nerešenog problema (a ne statusa, i to konačnog jer ništa u životu čoveka pa i države nije konačno) u formuli „KiM – evropska regija u sastavu Srbije” kao ustavne kategorije, uz sva prava i uređenje prema zakonima EU, proces pregovaranja i konačni ishod bili bi svakako drugačiji i daleko povoljniji za Srbiju, a pokazalo bi se u praksi i za sve građane na KiM. Uz takav pristup postavilo bi se i pitanje ubrzanog ulaska Srbije sa KiM kao evropskom regijom u EU. Za takav projekat, razrađen u privatnoj inicijativi još pre početka pregovora, zvaničnici Srbije nisu pokazali interesovanje, iako su diplomatski predstavnici nekih evropskih zemalja privatno izjavljivali da se ne bi mogla olako ignorisati.

Iako u veoma nepovoljnim uslovima, ne bi trebalo ni sada, u periodu dok očekujemo povoljno pravno mišljenje MSP, odbaciti mogućnost pokretanja slične inicijative u eventualnim budućim pregovorima. Umesto dobro smišljenog i obrazloženog projekta šta hoćemo sa „problemom” KiM, (zašto ne i „KiM evropska regija”) uporno ponavljanje šta nećemo („nikada nećemo priznati nezavisnost KiM”) ne vodi nikuda i može doživeti sudbinu već napuštene mantre „više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Smišljenim pozicioniranjem regionalizacije Srbije, uz adekvatno lobiranje, pozitivistički pristup i podršku prijatelja u svetu, posebno u EU, mogli bi se stvoriti uslovi i za novi pristup u rešavanju „problema” KiM. Desetogodišnje „stanje stvari” na KiM sve više zabrinjava i najglasnije zagovornike „kosovske državnosti”, što ukazuje da proces nije nepovratan.

Ambasador u penziji