Aнализа хипокризије

Текст „Прослава” Томаса Винтерберга и Могенса Рукова иницијално је био предложак за истоимени филм, у Винтерберговој режији, снимљен по правилима манифеста „Догма 95”, а затим је адаптиран и за позоришно извођење (адаптација Бо хр. Хансен). Реч је о породичној драми, утканој у нордијску драмску традицију раскопавања мрачног породичног наслеђа, која суптилно анализира перфидне злочине, инцест, физичко, као и ментално насиље, снобовштину и лажни морал, класне и етничке предрасуде.

Редитељка Ива Милошевић се одлучила за стилизовану сценску реализацију комада и успела да узбудљиво прикаже безграничност понора између лица и наличја породичних релација, двоструке стандарде живљења, односно тешку хипокризију и зло који се преливају преко маски хуманости и лепог васпитања. Дизајн сцене је једноставан, редукован, услован, представља дом те духовно сасвим посрнуле фамилије, а његова неприродна, безлична елеганција наговештава одвратну трулеж испод фасаде, вештачке уређености (сценограф Горчин Стојановић, костимограф Маја Мирковић).

Глумци зрело, дисциплиновано, хипнотички стварају ликове. Миодраг Крстовић посебно деликатно исцртава уверљиву сложеност Хелгеа, ауторитативног оца, главу фамилије и отелотворење бесрамног зла. Глумчев дискретан, пун, вишеслојан израз, базиран на финим, суптилно нијансираним променама става, постигао је високу аутентичност дијаболичности лика. Горица Поповић је са сигурношћу и рутином поставила нешто једноставнији лик супруге Елсе, који нема ту врсту слојевите, џекилхајдовске злокобне двострукости карактера. Њен лик одређује једна ледена, убитачна равнодушност и кукавичко затварање очију пред злочином, што је, наравно, не чини ништа мање кривом и огавном.

Бојан Жировић одлучно игра њиховог старијег, успешног сина Кристијана, који покушава да раскринка то дуго потискивано и закопано зло, а Радован Вујовић ствара лик његовог одбаченог, арогантног и прегрубог брата Михаела. Радмила Томовић изградила је, на површини, топао и људски лик њихове сестре Хелене, ненаметљиве у својој искрености и доброти, али, суштински, такође, лажљиве и криве.

Властимир Велисављевић и Рената Улмански играју деду и бабу, сенилне и прилично инфантилне старе људе, при чему се то њихово одсуство памети  може и метафорички схватити – све генерације су неразмрсиво уплетене у мрежу чињења и скривања злочина, што говори о непрегледности размера проблема. Сетна, помало и претећа, минималистичка клавирска музика која често, уживо, прати радњу, наглашава опште психолошке тензије и утисак о крупној, мучној, зјапећој празнини и бесмислу њихових живота (композитор Владимир Пејковић).

Породица је овде симптоматични исечак друштва, морбидно пулсирајућа слика његовог наличја. А бављење овим темама је продоран, освешћујући крик против деградације људскости, вапај за откопавањем истине која, ма колико била тамна и болна, мора да исплива на површину, јер је то једини могући пут индивидуалног и друштвеног оздрављења.