Строги услови за власника Сајма

Дан после истека рока за достављање понуда Агенцији за приватизацију није обзнањено ко су потенцијални власници Београдског сајма. Док се чека објављивање њихових имена, настављају се спекулације да ли будућег власника привлачи сајамска делатност, која је протекле године донела два милиона евра профита овом предузећу, или 22 хектара сајамског земљишта, чији већи део ништа не штити да се после извесног времена не претвори у хотеле и тржне центре. Будућем власнику, сазнаје се незванично, ипак су постављени услови који ће га приморати да очува сајам и унапреди његово пословање барем у наредних десет година.

Осим што у следећој деценији неће смети да промени намену хала, власник ће у наредних пет година морати да инвестира најмање 35 милиона евра искључиво у унапређење сајамске делатности и да барем 40.000 квадрата користи за сајамске намене. Обим пословања неће смети да буде мањи од постигнутог 2008. године. У начелу, све то не онемогућава власника да на остатку земљишта почне градњу објеката сасвим друге намене, али биће му потребан озбиљан новац да би могао да се бави и тиме и да, како такође налажу услови тендера, организује најмање 25 сајмова годишње. Економисти упозоравају да без обзира на то постоји могућност да неко од домаћих богаташа купи сајам како би се дочепао атрактивног земљишта.

– У току приватизације већ се дешавало да се као понуђачи појаве и конзорцијуми. Домаћи понуђач који се не бави сајамском делатношћу могао би да се удружи са неком страном фирмом која се бави организовањем сајмова и купи Београдски сајам. То је могуће јер Агенција за приватизацију не улази у то какав споразум постоји између фирма чланица конзорцијума – каже Милан Ковачевић, економиста и консултант за страна улагања.

Готово је извесно да ће комплекс сајма после добијања новог власника изгледати другачије. Тешко је претпоставити да ће он на 11 хектара, половини земљишта, задржати јавни парк, то јест безмало „чисту” зелену површину, са свега нешто барака и магацина, која само „чека” да јој промене намену и да се на њој гради нешто профитабилније. Та површина, истини за вољу, није обједињена него је административно расцепкана на око 25 полуизграђених парцела, али ни то није проблем. Република је, како незванично сазнаје „Политика”, заиста препоручила граду крајем прошле године да покрене процедуру пренамене тог земљишта како би била постигнута већа цена. Али се та препорука, како нам кажу, „загубила” у Секретаријату за урбанизам, што Милан Вуковић, његов први човек, јуче није потврдио ни оповргнуо. Он је затражио још неколико дана да провери да ли је то истина.

Процедура пренамене не може бити завршена до јесени, када се очекује да буде усвојен закон о уређењу земљишта, планирању и изградњи, који ће, по свему судећи, прописати да власници земљишта који желе да га преквалификују у уноснију намену плате колико би оно вредело да су га као таквог купили. Та одредба ће, дакле, закачити и новог власника сајма.

Није новина да попут највећег дела престонице, ни за подручје сајма није урађен Детаљни урбанистички план. Са детаљнијом планском разрадом покушало се још 1996. године, када је донета Одлука о припремању регулационог плана Београдског сајма. Израда тог плана обустављена је 2002. године, а као разлози наведени су недовољно дефинисани програм развоја Београдског сајма, нерегулисани имовинско-правни односи и потреба за сагледавањем шире просторне целине превасходно са аспекта саобраћајних система. Крајем 2005. године руководство Београдског сајма, али и градски архитекта, Урбанистички завод и Дирекција за грађевинско земљиште покренули су иницијативу за наставак израде тог плана, али поново је све пало у воду. А узрок је, како сазнајемо, био прескуп пројекат на који није вредело бацати паре пре него што се сазна када ће сајам бити приватизован и шта ће нови власник намеравати да ради с њим.

С. Деспотовић
В. Вукасовић