Жерар Филип нaше сцене

Данас се навршава петнаест година од смрти Стојана Дечермића, драмског уметника раскошног талента и магичне сценске привлачности. Јунака Молијерових, Шекспирових, Чеховљевих, Калдеронових драма. Стојан Дечермић је растао у Дубици на Уни, уз мaјку Душанку, учитељицу, и деду свештеника, док му је отац Борислав играо у ондашњем позоришту Дунавске бановине у Новом Саду, а затим био управник позоришта у Панчеву. Глумачку школу Стојан Дечермић завршио је у Новoм Саду, а са непуних седамнаест година уписује Академију драмских уметности у Београду, код професора Томислава Танхофера, Бојана Ступице и Виктора Старчића.

Као студент треће године Академије Дечермић улогом Аљоше у драми М. Горког "На дну" дебитује на сцени Југословенског драмског позоришта. Поред искусних и славних колега, убрзо се наметнуо и почео да носи репертоар овог театра. У поставци Шекспирове трагедије "Ромео и Јулија" Дечермић добија улогу Ромеа. Тако је београдска сцена у Стојану Дечермићу дуго имала глумца у најромантичнијем смислу речи: Ромеа кога су београдске девојке сачекивале на позоришном излазу.

Стојан Дечермић је пробе сматрао неприкосновеним законом. Таквим приступом остварио је бравурозне глумачке креације у Држићевој "Новели од Станца" и "Дунду Мароју", Шекспировом "Краљу Лиру", Молијеровом "Грађанину племићу", Калдероновом комаду "Живот је сан"... Данило Киш је због Дечермића превео Корнејевог "Сида".

Са поодмаклим глумачким стажом Стојан Дечермић је ново задовољство налазио играјући у некој од дипломских представа и филмова младих редитеља. Са нескривеном скромношћу би истицао да они већ поседују његово искуство, а да он још нема њихово. Радећи са младима 1989. је добио и Октобарску награду, за улогу у драми Дејвида Мемета "Живот у позоришту", у режији Ларија Запије. Позориште му је било друга, каткад и прва кућа, а играо је у филмовима Владана Слијепчевића, Горана Паскаљевића, Горана Марковића, као и на телевизији у серијама и драмама.

Стојан Дечермић је био чувен и као један од најбољих тумача поезије Душана Матића, Миме Дединца, Бранка Миљковића... Уметност Стојана Дечермића, Жерара Филипа наше сцене, како су га називали, наилазила је на уважавање критике, а његове аутограме и данас чувају девојке из педесетих и шездесетих година.