МИЛЕТА ПРОДАНОВИЋ

Све школе које сам завршио налазе се у кругу чији пречник не прелази двеста метара. Уписивао сам и неке друге школе, али их нисам завршио, ваљда зато што су биле изван тог круга.

Мој завичај, моја родна груда је Варош-капија. Пошто је незаобилазна тема наше поезије патња за врло удаљеним и по правилу идиличним завичајем – нисам био предодређен да постанем песник, јер ми је објекат носталгије ту, пред носом, па сам се углавном задржао у мање цењеним областима прозе и сликарства. У подсвест ми је дубоко уписан одјек звона са торња Саборне цркве. Као да га чујем и сада, када живим на другој београдској падини, на месту до којег не допире тај звук. Ишао сам у основну школу која се сматра најстаријом у Београду. То су нам често понављали иако, касније сам схватио, то није била баш сасвим проверена чињеница. Такође смо научили да је здање школе пројектовала прва жена-архитекта у Србији. То је можда узгредан податак, али мени је био и остао веома важан.

У холу, на подестима степеништа стајале су бронзане бисте Јурице и Лоле Рибара, по којима се школа тада звала. Китњасту фасаду красиле су рељефне представе Доситеја и Вука. Њих још нико није скинуо, а, како стоје ствари, није сигурно да данас-сутра неко неће доћи на ту замисао. Где се, у нашем систему вредности, данас налази први "попечитељ просвештенија" најбоље говори податак да у недавној српској верзији "Британике" не постоји одредница Доситеј Обрадовић.

У школу су нам долазили Десанка и Бранко, разни курири и илегалци, по формацији смо махали заставицама на мосту колоквијално названом "Бранков", тако да је моја генерација остварила интимно и незаборавно пријатељство са Индиром, Насером, Кенетом Каундом и изнад свих, Хаилом Селасијем, царем Африке и Азије.

Да ли су школе у које сам ишао биле идеологизоване? Јесу. Зар ове сада нису? Али то није било у мери да онај ко порасте, па му се деси да мало и размисли, не може да разврста шта је шта. Са ове удаљености могу да кажем да су биле солидне. Тек касније су разне "шуварице" створиле основ за расап образовног система који се догодио током деведесетих прошлог века.

Недавно сам, у граду, срео моју професорку књижевности из основне школе, Бранку Мачковић. Као да није прошло тридесет, тридесет пет година – иста крхка фигура, пунђа, плаве очи, благе речи и покрети. Увек када помислим на њу и на време раних седамдесетих сетим се још једног мог неспоразума са поезијом. Домаћи задатак је био анализа Попине песме "Каленић" из читанке. Познајете, верујем, тај велики тренутак наше књижевности: Туђе сенке не дају / Муњу твога мача / У корице да вратим... Нисам очекивао да ћу бити прозван – задатак није постојао. Брзо сам донео одлуку– отворио сам празну свеску и почео да импровизујем. Чинило ми се да ствар добро напредује, али је мој покушај преваре, на несрећу, негде пред крај – откривен...

Када ме је у једној недавној полемици, чувени академик и један од концепционара недавних ратова назвао "наставником цртања"" стекао сам утисак да та синтагма има намеру, ако не баш да увреди, онда барем да снизи ниво саговорника. Било би добро да је старом филозофу то била једина грешка у животу – запитајте се: може ли човек да пожели више од тога него да у животу буде наставник цртања? Сусрет са драгом професорком књижевности и сусрети са каснијим професором књижевности у гимназији, Стеваном Наумовићем, уверавају ме да имам много разлога да будем срећан што могу да се потпишем као: Милета Продановић. наставник цртања на Факултету ликовних уметности у Београду.

П. С. – Наравоученије: Школе чине људи