MILETA PRODANOVIĆ

Sve škole koje sam završio nalaze se u krugu čiji prečnik ne prelazi dvesta metara. Upisivao sam i neke druge škole, ali ih nisam završio, valjda zato što su bile izvan tog kruga.

Moj zavičaj, moja rodna gruda je Varoš-kapija. Pošto je nezaobilazna tema naše poezije patnja za vrlo udaljenim i po pravilu idiličnim zavičajem – nisam bio predodređen da postanem pesnik, jer mi je objekat nostalgije tu, pred nosom, pa sam se uglavnom zadržao u manje cenjenim oblastima proze i slikarstva. U podsvest mi je duboko upisan odjek zvona sa tornja Saborne crkve. Kao da ga čujem i sada, kada živim na drugoj beogradskoj padini, na mestu do kojeg ne dopire taj zvuk. Išao sam u osnovnu školu koja se smatra najstarijom u Beogradu. To su nam često ponavljali iako, kasnije sam shvatio, to nije bila baš sasvim proverena činjenica. Takođe smo naučili da je zdanje škole projektovala prva žena-arhitekta u Srbiji. To je možda uzgredan podatak, ali meni je bio i ostao veoma važan.

U holu, na podestima stepeništa stajale su bronzane biste Jurice i Lole Ribara, po kojima se škola tada zvala. Kitnjastu fasadu krasile su reljefne predstave Dositeja i Vuka. Njih još niko nije skinuo, a, kako stoje stvari, nije sigurno da danas-sutra neko neće doći na tu zamisao. Gde se, u našem sistemu vrednosti, danas nalazi prvi "popečitelj prosveštenija" najbolje govori podatak da u nedavnoj srpskoj verziji "Britanike" ne postoji odrednica Dositej Obradović.

U školu su nam dolazili Desanka i Branko, razni kuriri i ilegalci, po formaciji smo mahali zastavicama na mostu kolokvijalno nazvanom "Brankov", tako da je moja generacija ostvarila intimno i nezaboravno prijateljstvo sa Indirom, Naserom, Kenetom Kaundom i iznad svih, Hailom Selasijem, carem Afrike i Azije.

Da li su škole u koje sam išao bile ideologizovane? Jesu. Zar ove sada nisu? Ali to nije bilo u meri da onaj ko poraste, pa mu se desi da malo i razmisli, ne može da razvrsta šta je šta. Sa ove udaljenosti mogu da kažem da su bile solidne. Tek kasnije su razne "šuvarice" stvorile osnov za rasap obrazovnog sistema koji se dogodio tokom devedesetih prošlog veka.

Nedavno sam, u gradu, sreo moju profesorku književnosti iz osnovne škole, Branku Mačković. Kao da nije prošlo trideset, trideset pet godina – ista krhka figura, punđa, plave oči, blage reči i pokreti. Uvek kada pomislim na nju i na vreme ranih sedamdesetih setim se još jednog mog nesporazuma sa poezijom. Domaći zadatak je bio analiza Popine pesme "Kalenić" iz čitanke. Poznajete, verujem, taj veliki trenutak naše književnosti: Tuđe senke ne daju / Munju tvoga mača / U korice da vratim... Nisam očekivao da ću biti prozvan – zadatak nije postojao. Brzo sam doneo odluku– otvorio sam praznu svesku i počeo da improvizujem. Činilo mi se da stvar dobro napreduje, ali je moj pokušaj prevare, na nesreću, negde pred kraj – otkriven...

Kada me je u jednoj nedavnoj polemici, čuveni akademik i jedan od koncepcionara nedavnih ratova nazvao "nastavnikom crtanja"" stekao sam utisak da ta sintagma ima nameru, ako ne baš da uvredi, onda barem da snizi nivo sagovornika. Bilo bi dobro da je starom filozofu to bila jedina greška u životu – zapitajte se: može li čovek da poželi više od toga nego da u životu bude nastavnik crtanja? Susret sa dragom profesorkom književnosti i susreti sa kasnijim profesorom književnosti u gimnaziji, Stevanom Naumovićem, uveravaju me da imam mnogo razloga da budem srećan što mogu da se potpišem kao: Mileta Prodanović. nastavnik crtanja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

P. S. – Naravoučenije: Škole čine ljudi