(Без)грешна Кондолиза

"Кондолиза Рајс је погрешила када је позвала Израел да поново размотри план изградње више од 300 нових кућа у Хар Хоми, у источном Јерусалиму. Морам да исправим Стејт департмент. Није реч о 307 домова, како они мисле, већ о три хиљаде, који се већ граде", изјавио је новинарима министар за стратешка питања Авигдор Либерман у паузи обиласка јеврејског насеља уклештеног између малог арапског села Ум Туба и чувеног Витлејема. Друштво му је правио Ури Луполијански, градоначелник Јерусалима, који, како преноси "Џерузалем пост", дели непоколебљиво мишљење свог колеге да је Хар Хома кварт, а не суседство светог града и да нема "никакве разлике између градње на тој и оним другим локацијама, попут Рамота, Ромема или, рецимо Рехавија", и да је крајње цинично да неко (Рајсова) "доводи у питање план који има све потребне дозволе".

Цитирајући Шарона

Изненадна, брижљиво смишљена, посета двојице поборника незадрживог раста спорне досељеничке комуне (са четири хиљаде душа, којих треба да буде у догледно време око четрдесет хиљада) у најосетљивијем делу Јерусалиму – ненавикнутих да Израелу стижу било какве прозивке, а још мање критике од највећег пријатеља САД у деликатном тренутку, као што је то био у среду – "пала" је неки сат раније пре почетака прве рунде разговора између израелских и палестинских преговарача.

Са врха брда, одакле је пуцао поглед на град, разапет између намере Палестинаца да га прогласе за престоницу своје будуће државе и огромне жеље Израелаца да задрже вечити суверенитет на њим, Либерман и Луполијански, користећи језик покојног премијера Аријела Шарона (правдајући своју контроверзну посету Брду храма у срцу Јерусалима септембра 2000. године, а што је потом изазвало међусобне крваве сукобе), послали су поруку "да сваки Јеврејин има права ту да живи".

И управо тај део Давидовог града – који Палестинци, за разлику од Јевреја, зову другачије, Џабал Абу Гнеим – под тим или неким сличним геслом израелска армија освојила је на јуриш пре 40 година (1967). Отада, вештим маневрима, општинске границе Јерусалима постепено су се шириле обухватајући бројне арапске квартове и села.

Будући да је план градње (и систематског ширења) Хар Хоме одобрила влада под вођством (покојног) Јицака Рабина, а у време када је градоначелник Јерусалима био Ехуд Олмерт (од 1993. до 1999. године), верује се да су поменута двојица, бирајући прави тренутак, спектакуларном и медијски помно праћеном посетом "Зиду планине" (Хар Хоме на хебрејском) поручили садашњем премијеру "да не прави (случајно) никакве уступке" без обзира на критике или притисак било од које стране да он долази: Американаца, британске владе, Бан Ки Муна (генералног секретара УН), Европске уније или најважнијих палестинских преговарача.

Нова рунда у Паризу

Нада да ће после скупа у америчком граду Анаполису, и застоја од седам година, сусрет представника вечито супротстављених народа протећи бар у сталоженијој атмосфери била је пољуљана већ оног часа када је Олмертова влада (прошле недеље) изашла у јавност са планом ширења густо насељене јеврејске настамбе и расписаним тендером за градњу нових 307 нових кућа.

Све актере укључене у креирању "Мапе пута" ка миру на Блиском истоку, према којој је изричито наведено да је Израел дужан да обустави сваку градњу у јеврејским насељима на окупираним територијама, најновији корак званичника из Тел Авива, који у овом деликатном тренутку може да се протумачи и као најобичнији пркос другој страни, навео је на исту помисао: ево новог разлога који угрожава мировне разговоре између Израелаца и Палестинаца.

Тако је и било. Уместо размене мишљења о кључним питањима као што су граница, статус Јерусалима, све води повратку палестинских избеглица… Сусрет у среду, уместо у хотелу "Краљ Давид", у последњи час, из безбедносних разлога, одржан је на некој другој (не зна се тачно којој) локацији, у западном делу Јерусалима. Иако је почео лоше, после деведесетоминутног међусобног оптуживања имао је, јавља Би-Би-Си, срећан крај. Сви љути актери мирно су се сложили да се поново нађу за неких недељу дана у Паризу.

А до тада?

И највећи оптимисти сумњају да ће се ишта битније променити међу суседима.