Сочне дудиње и на старом стаблу

Дуд (Morus) је био познат још древним народима Далеког истока. У Европу, па тако и на Балкан, пренесен је касније. Иако по пореклу дивља и самоникла биљка, данас у свету постоје многобројне врсте. Најпознатије су бели, црни и црвени дуд. Бели се одвајкада гаји, посебно у земљама произвођачима свиле, јер његово лишће служи као храна за свилене бубе, док је црни цењен због плодова који су веома здрави за исхрану људи и домаћих животиња (живине). Ове две врсте су и најзаступљеније у нашим крајевима.

Код нас је дуд препознатљив симбол старинских дворишта и војвођанских салаша. Сади се уз путеве и око винограда, а постоје и украсне врсте намењене за садњу у парковима. Отпоран је и дуговечан па има примерака старих и по неколико стотина година. Његово дрво користи се у токарству, столарству и за израду буради и бачви.

Стабло дуда је висине до двадесет метара, испуцале коре и округласте, широко разгранате крошње. Листови су зелене боје, јајастог облика и назубљених ивица (код белог дуда су мало крупнији и нежнији). Цвета у мају, а цветови су ситни и окупљени у мале гроздасте цвасти. Плодови или дудиње састоје се од густо збијених бобица (сличних купини) везаних за петељку. Сазревају постепено, од краја јуна до августа. Зрели плодови црног дуда су тамнољубичасти, а белог бледожути. Тад су сочни, слатки, меки и најбољи за јело. Садрже природне шећере (највише глукозу), воду, лимунску и јабучну киселину, пектине, слузи, танин, смоле и витамине Це и Бе 2. Од минерала највише има гвожђа, калцијума и мангана. Бели дуд је слађи јер има више шећера, а мање органских киселина.

Дуд има многа лековита својства. Од осушених лисних пупољака праве се чајеви против гојазности и обољења срца и крвних судова. Осим дудиња, лети се убиру и листови, који се могу и осушити на проветреном и засењеном месту. Користе се и као додатак варивима или припремљени као чај, помажу у лечењу шећерне болести. За чај вам је потребно 100 г свежег или сувог лишћа, које ћете ставити у мањи лонац и прелити литром прокључале воде. Затим поклопите и оставите да одстоји десетак сати. Процедите и пијте више пута дневно као замену за воду.

Одвар од коре дрвета препоручује се против високог крвног притиска и затвора, а од ње справљен прашак служи за посипање рана јер поспешује зарастање.

Недозреле дудиње добре су за заустављање дијареје, док оне зреле регулишу пробаву и чисте организам, а њихов свеж сок подстиче мокрење, знојење код високе телесне температуре, олакшава искашљавање и служи за испирање код упале грла и усне шупљине. Сируп, добијен испаравањем сока, сличан је меду и задржава сва корисна и лековита својства плода.

Зреле дудиње једу се свеже, осушене или прерађене у џем, слатко, компот и желе. Од њих се прави и вино, као и ракија дудовача. Осушене и ситно самлевене, могу да послуже као природна замена за шећер па се такве додају разним тестима и слаткишима. Желите ли да сласт дудиња осетите и онда кад их нема свежих, нудимо вам једноставан рецепт за припрему џема.

------------------------------------------------------------

Џем

Килограм опраних дудиња ставите у лонац средње величине, додајте 500 грама шећера и кувајте двадесетак минута на тихој ватри, уз лагано мешање. Уклањајте пену која се подиже током кувања. При крају додајте две кашике сока од лимуна. Уколико желите да маса буде гушћа додајте кесицу желеа у праху. Још врућ џем сипајте у стаклене тегле, добро их затворите и окрените наопако да стоје на поклопцима око пет минута. Затим их вратите у првобитан положај, пустите да се охладе и ставите на тамно и хладно место.