Изборна тишина одложила крсну славу

Од нашег дописника
Лудбрег – Због предизборне тишине Срби Вараждинске жупаније 22. маја нису славили своју крсну славу – Пренос моштију светог оца Николаја. Она је одгођена, а и то је могуће у Хрватској, за другу недељу јуна када су се у Чуковцу, селу недалеко од Лудбрега, окупили Срби овог краја, али и представници готово свих српских удружења у Хрватској.

У ово село које је, као и суседни Болфан и Сеговина, некада било насељено углавном Србима, дошли су и амбасадор Србије у Хрватској Радивој Цвјетичанин и саборски заступник Милорад Пуповац, али и велики број чланова вараждинског удружења „Јосип Броз Тито“. Свештеника Радована Димитрића није било на слави пошто је имао раније заказано вјенчање. За софром под српском тробојком, али и заставама Хрватске, Вараждинске жупаније, града Лудбрега, запаљене су свеће, али није било славског колача који се ломи на светковинама.

– У нашој жупанији не зна се ко је Србин, а ко не. На списковима их је око сто педесет, мада сам убеђен да их је бар три пута више... Прилике у Хрватској су збиља такве да се не може говорити о страху око изјашњавања припадника националних мањина. Због тога ми није јасно зашто се многи Срби одричу, односно неће да прихвате свој национални идентитет – каже за наш лист Драган Дашић, председник Већа српске националне мањине Вараждинске жупаније који је у овај крај, пре двадесетак година, дошао из Пећи на Космету.

– За велике идеје људи не морају бити велики – рекао је, за славском трпезом, мислећи на прилике у којима живе Срби у Хрватској Милорад Пуповац, за кога је Штефица Новак, активисткиња Друштва „Јосип Броз Тито“, рекла како га је „Тито научио какав Србин треба бити“.

У порти цркве Светог оца Николаја у Чуковцу саграђеној 1793. године, коју су очистили и уредили нико други до локални симпатизери ХДЗ-а, налази се православно гробље. Надгробни споменици упокојених исписивани су ћирилицом све до седамдесетих година прошлог века. Од тада се на надгробне плоче клешу само латинична слова... Пред богомољом углавном Срби пристигли из Загреба, али и места у Србији. Чуде се жени – звонару.

– Каже се у народу да се „за вољу села и поп оженио“. Па зашто онда и ја не бих била звонар. Мало јесте необично, али и то неко мора да ради. Некада је било тешко са ужадима, а данас притиснеш дугме и звона звоне на струју – каже Нада Иванић која је већ десетак година звонар месне цркве. Прича како је у вараждинском крају све мање венчања и крштења, а све више парастоса. Ове године у цркви се крстио једино мали Александар син Зорана и Душице Кучековић.

Срби су се у вараждински крај доселили, пре више од триста година, углавном из места уз једну и другу обалу Саве, као и из Босанске крајине. Бежали су пред најездом Турака. Стигли су подно Калника и ту остали. Населили Болфан, Сеговину и Чуковец, села у којима данас, заједно са комшијама Хрватима, причају свако о својој судбини.

Отац Хрвата Владе Барића, у време колонизације шездесетих година прошлог века, из Слуња је дошао у Руму. Владе је све до 1992. живео у Срему одакле су га у Лудбрег, односно село Чуковец, отерале ратне неприлике.

– Данас видим да људе мораш гледати и ценити само по оном шта и како раде. А не никако разликовати их по вери. Ето, мени је најбољи пријатељ Србин Зоран Кучековић. Што немам ја има Зоран, а кад њему нешто треба имам ја. Људи друкчије и не могу – закључује Владе Барић.