Срећу треба и правити и призивати

Поводом предстојеће Универзијаде у Београду, Радмила Хрустановић, помоћник градоначелника Београда, прошле недеље боравила је у Кини. За време Универзијаде очекује се долазак високе делегације града Шенђена, будућег домаћина Универзијаде 2011. године, како би јој званично била предата застава Универзијаде. Хрустановићева истиче да је за време посете Шенђену потписано Писмо о намерама о успостављању пријатељских односа на основу кога ће се организовати сарадња два града из области културе, науке и технологије, образовања, здравствене заштите и спорта.

– Без обзира на географску удаљеност, Кина је нама пријатељска држава, а народ близак. Наша делегација је недавно посетила Шенђен. То је град који је за мање од 30 година од малог рибарског места израстао у велики економски центар са око 15 милиона становника. Налази се недалеко од Хонгконга. Од њих можемо много шта да научимо и видимо. Било је и договора о неким конкретним програмима сарадње – каже Радмила Хрустановић у разговору за „Политику“.

Дуго сте на значајним функцијама, за то време били сте у прилици да се сретнете и сарађујете са бројним светским политичарима и дипломатама. Кога бисте посебно издвојили? 

Многе светске политичаре, шефове држава, градоначелнике, премијере, краљевске породице и људе од утицаја имала сам прилике да ових година сретнем, видим или упознам. Ипак, градоначелник Москве Јуриј Лушков је личност која је на мене оставила најснажнији утисак. Можда је разлог за то што сам њега најбоље упознала, што смо имали чешће сусрете, и у формалним и неформалним ситуацијама. Лушков је пријатељ Србије и Београда, човек посебне харизме, енергије, брз у доношењу одлука, воли уметност и посебно подстиче развој уметности у Москви. У животу Лушков је аскета, не пуши, води рачуна о исхрани, не пије (уместо шампањца, у Београду приликом потписивања протокола о сарадњи, наздравили смо соком од јабуке), бави се спортом активно. Лепо пева, игра, рецитује. Он није заборавио своје тешко детињство, младост и сиромаштво у коме је одрастао. Многе манифестације у Москви посветио је најсиромашнијима.

Са којим домаћим политичарем волите да сарађујете?

Са Расимом Љајићем. Дуго га познајем. Верујем му. Добар је и као човек и као политичар. Скроман, породичан, паметан. Он је и мој пријатељ. Са њим знам да проверавам себе.

Некадашња „прва дама“ велике Југославије Јованка Броз је жена која већ деценијама достојанствено ћути у кући на Дедињу, а многи сматрају да би имала много шта да каже. Имали сте више сусрета са њом? 

Јованка Броз већ тридесет година живи без кривице крива, изопштена из друштва, у самоћи, достојанствена. Никоме се није жалила, без иједног интервјуа у домаћој и светској јавности (донедавно), а много шта има да каже и исприча. Сведок је времена у коме је држава била поштована на свим странама света, а њен супруг био и остао једини државник на чију сахрану је дошао цео свет, сви су били, нико није изостао – и председници и краљеви, цареви, премијери... Без намере да политички квалификујем то време, јер то је друга тема, фасцинирала ме је лепота – и унутрашња и спољашња – те жене, сада већ у годинама. Њена гордост, господственост, стил који несумњиво има. Жао ми је што се за ових тридесет година нисмо понели као одговорна држава, да јој омогућимо пристојну старост, јер од имовине после Титове смрти није остало ништа. Јованка Броз такође нема ништа, ни стан, ни кућу, нити је успела да оствари основна грађанска права. Волим и што је из Лике, моји су одатле.

Да ли је за жену политика оптерећење или значи драгоцено искуство?

Политика је за жене и за мушкарце који су у њој и оптерећење и искуство. То је уложено време и одрицање и потреба и идеја и идеал и задовољство, некад и страст. Дуго сам била у политици уз Весну Пешић и никада нисам видела да је због тога што је жена она у било ком смислу била хендикепирана или да јој је то дало примат, априори. Уз њу сам видела ту велику храброст, енергију, веру у идеју која је постојала и жртву коју је такав живот захтевао. То је имао и Зоран Ђинђић – нажалост, није успео да се сачува, ни за своју породицу, а ни за нас. У политику нас нико не тера, у њу улазимо сами. Надам се да интерес није тај што људе води у политику, мене није.

Активни сте у многим женским групама и форумима. Шта значи бити успешна жена у нашој, балканској средини? Које карактеристике она мора да поседује?

Успешна жена мора да има исто што и мушкарац, нема разлике. Успех се не поклања, успех стичеш ако имаш резултат. Мораш негде стићи, нешто зарадити, нешто заслужити, освојити, научити, победити, некад одустати, заменити циљ, мораш сањати. Није довољно бити успешан само на једном плану. Какав новац у бизнису може да надомести неуспех у породици и суноврат породице? Жена има још један додатак – ипак је она та која организује да кућа функционише, да буде скуван ручак и испеглане кошуље, тако да жена у постизању успеха мора да савлада још неке додатне теме. Често се изнервирам када нас жене на скуповима и у раду разних форума посебно најављују као – а, ево сад једна која ће коначно улепшати овај „ружни“ скуп мушкараца ... Или када нас стављају у разне квоте, када смо проценти, промили, па нас пребројавају колико нас има у скупштини, на разним управљачким местима. Ја често на ове ствари оштро реагујем.

Како јавни посао који обављате утиче на Вашу приватност?

Успешан се може бити и анониман, може се бити и на послу који не изискује високо образовање, уколико радиш свој посао одговорно. Са друге стране, бити успешна „видљива“ жена свакако да утиче на њену приватност. Та „видљивост“, заправо, подразумева да имаш јако мало приватности, а то онда обавезује и мене лично, али и моју породицу. Иако имам резултате у послу који радим, а неки ме сматрају успешном женом, ја идем на пијацу, излазим нормално, сама возим ауто и нервирам се у великим саобраћајним гужвама. Посао који радим подразумева и често присуство на јавним местима, па се приватно меша са јавним. Ипак мислим да сам умела и успела да направим праву равнотежу између тога.

Већ једанаест година сте „заштитни знак” колективног венчања испред Старог двора. На тој манифестацији се до сада венчало око хиљаду брачних парова из целе Србије, а било је и оних из иностранства. Подржавате ли брачну заједницу?

Наравно да верујем у брак. Ја сам 32 године у браку, моји родитељи су прошле године прославили 60 година брака. Никада нисам чула од њих да су један другог увредили, понизили, опсовали. У примарној породици сам научила да су брак и породица амбијент у коме је најлепше живети. Ту увек имаш свог друга, љубав, оазу, имаш свој азил. Можеш са неким и да ћутиш и да причаш. Све друго је – друго. Ништа у животу па ни брак, ни мој ни други, нема само срећу и задовољство, него пролази и кроз кризе и тешка искушења. Али оно због чега сам се удала, а то је љубав, негде увек остаје. Она сад, после толико година, има другу димензију, чак можда и други назив, али то је моје заувек. Тако да ми није тешко, напротив, да промовишем брак и „Свадбу за маштање“ и колективно венчање као нешто у шта верујем и сугеришем другима. За ових једанаест година сам упознала многе срећне људе који су се на колективно венчање, које организује Скупштина града, одлучили из различитих разлога: неки зато што су екстравагантни, други хоће нешто необично, трећи воле у друштву, четврти никада не могу себи да набаве белу венчаницу јер немају од чега, пети никада нису били у престоници, јер немају новца да плате ни аутобуску карту до Београда, а воле Београд.

Како реагујете на критике?

Признајем, искрено, врло ме погађају, некада се наљутим, али редовно се ипак преиспитујем, тако да без обзира на оно „није шта ми каже, него ко ми каже“ критика је начин да се проверавам и побољшавам.

Шта Вас чини срећном?

Наравно да је то питање среће и филозофско питање, није трајно стање, често је трен. Иако навијам за Партизан и волим црно-белу боју и као спортску и стилску комбинацију, ништа није апсолутно ни у животу ни у породици, ни у послу, ни са пријатељима. Многе ствари ме усрећују али и растужују, моја срећа је, али некад и туга и брига, наравно моја породица, деца, професионални успех, прочитана књига, срећа у дружењу са пријатељима, срећа да смо здрави. Гледала сам пре неко вече дивну представу „Фрида Кало“ у Мадленијануму и била неизмерно срећна због одличне представе, глуме и свега што сам тамо доживела, а трајало је само сат времена. Али, срећу треба и правити и призивати, и уживати у њој и препознати је.

Постоји ли нешто што бисте мењали код себе, а шта код других?

Одавно знам да друге не могу да мењам, али могу да их заменим. Себе могу да мењам, мислим да сам то и чинила свих ових година. Прилагођавала сам се, али од своје суштине и суштинских принципа нисам никада одустајала. Када погрешим умем да се извиним, да се покајем. Кад погледам уназад, не бих мењала суштину свог живота, можда неке детаље. Из проблема сам излазила јача. Видим лепу слику иза себе, али и лепу слику испред. Увек имам сан.