Не дирај ме, не дирам те

Ми у Србији имамо један проблем више кад је реч о партитократији. Партитократија значи владавину партија, али ми имамо Уставом загарантовану партитодеспотију. Наиме, партије су по члану 102. Устава, са бланко оставкама и императивним мандатом, постале натпарламентарни чинилац. Тако да немамо, у суштини, посланике, него имамо 250 променљивих партијских повереника. Кад говори у парламенту, посланик код нас говори као обичан гласноговорник, мегафон своје политичке странке. Ово се, наравно, не односи једино на ЛДП, која нема ту антидемократску институцију из члана 102, став два, Устава који дозвољава императивни мандат, тј. дозвољава да посланик пренесе мандат. Тако да ми, у ствари, имамо посланике без мандата. Не знам, стварно, шта посланици о томе мисле, али они су обични привремени партијски делегати – данас јесу, сутра нису.

Тај посредни партијски систем наш је изум још из 1992. године, а он значи да када су већ проглашени резултати гласања онда „партијски конзилијуми”, састављени од партијских челника, одређују, десет дана после избора, ко ће стварно бити посланик.

Тај „интермецо” идеалан је за корупцију. То је време интерне партијске лицитације, унутарстраначко локално надметање: кога ће „партијски жреци” одабрати. Зашто је тај период важан за корупцију? Зато што „партијски жреци” могу да доделе јавну, посланичку функцију, по Уставу, коме они хоће са списка од њих 250. Под којим условима? Да ли према боји очију кандидата? Услови за политичку корупцију постоје увек када носилац овлашћења има арбитрарну моћ да Јанку или Марку да мандат.

Зато је група најужих партијских челника први потенцијални корупционашки круг. С тим што је тај механизам уграђен у систем, тако да не треба због тога кривити само партијске челнике, ни „партијског императора”. То је институционално дато. Али ако хоћемо борбу против корупције, морамо видети како доскочити тој секвенци политичког живота. Ту нема међународних искустава јер друге земље тако недемократску формулу за избор посланика немају.

Треба, дакле, или променити Устав или посредне недемократске изборе до краја учинити јавним. И тако везати руке „партијским жрецима” – да видимо на основу чега они одлучују о томе ко ће од 250 кандидата постати посланик.

Борба против корупције мора бити свеобухватна, и хоризонтална и вертикална. Главни елемент борбе је постојање политичке воље. Јер ако постоји политичка воља, исказана у партијама, онда она утиче на цело друштво. Важна ставка су такође антикорупцијски закони. Али они се у партијама углавном не примењују. Партије су једини сегмент друштва у којима ниједан официјелни траг корупције није нађен. Имамо више од 600 партија, али кад је реч о корупцији, имајући у виду службене документе, тако нешто као да не постоји – оне су „потпуно чисте”.

Значи, политичка воља, закони, примена закона, па онда добар правосудни систем – тужилаштво, судови, полиција. И цивилно друштво. Не треба заборавити ни то да су медији код нас више учинили у борби против корупције него неки државни органи.

Више смо очекивали и од такозваних регулаторних тела, али показало се да та тела дуго нису била формирана – нису постављени људи или нису имали просторије за рад, па ми се чини да политичари код нас имају ту вештину да донесу закон, али се он онда због неких техничких проблема не примењује. Мада има и друкчијих примера: Одбор за спречавање сукоба интереса недавно је покренуо иницијативе у вези са сукобом интереса неких државних функционера, али влада је на та упозорења реаговала потпуно равнодушно.

У многим земљама партијски систем такође делује као брана против корупције. Јер они који дођу на власт обично настоје да открију неку аферу оних који су пре њих били на власти. Код нас ни тога нема, па се стиче утисак да постоји неки „картелски споразум”, тако да садашњи не контролишу бивше. У Европи, међутим, ко год дође на власт он чепрка, тражи до последњег цента, проверава да ли су бивши урадили све по закону, а овде као да важи правило – не дирајте ви нас, нећемо ни ми вас.

Када се све то зна онда помало гротескно звуче позиви на борбу против корупције. Позиви су непотребни ако се конкретно нешто не промени.

Председник организације Транспарентност – Србија