Ne diraj me, ne diram te

Mi u Srbiji imamo jedan problem više kad je reč o partitokratiji. Partitokratija znači vladavinu partija, ali mi imamo Ustavom zagarantovanu partitodespotiju. Naime, partije su po članu 102. Ustava, sa blanko ostavkama i imperativnim mandatom, postale natparlamentarni činilac. Tako da nemamo, u suštini, poslanike, nego imamo 250 promenljivih partijskih poverenika. Kad govori u parlamentu, poslanik kod nas govori kao običan glasnogovornik, megafon svoje političke stranke. Ovo se, naravno, ne odnosi jedino na LDP, koja nema tu antidemokratsku instituciju iz člana 102, stav dva, Ustava koji dozvoljava imperativni mandat, tj. dozvoljava da poslanik prenese mandat. Tako da mi, u stvari, imamo poslanike bez mandata. Ne znam, stvarno, šta poslanici o tome misle, ali oni su obični privremeni partijski delegati – danas jesu, sutra nisu.

Taj posredni partijski sistem naš je izum još iz 1992. godine, a on znači da kada su već proglašeni rezultati glasanja onda „partijski konzilijumi”, sastavljeni od partijskih čelnika, određuju, deset dana posle izbora, ko će stvarno biti poslanik.

Taj „intermeco” idealan je za korupciju. To je vreme interne partijske licitacije, unutarstranačko lokalno nadmetanje: koga će „partijski žreci” odabrati. Zašto je taj period važan za korupciju? Zato što „partijski žreci” mogu da dodele javnu, poslaničku funkciju, po Ustavu, kome oni hoće sa spiska od njih 250. Pod kojim uslovima? Da li prema boji očiju kandidata? Uslovi za političku korupciju postoje uvek kada nosilac ovlašćenja ima arbitrarnu moć da Janku ili Marku da mandat.

Zato je grupa najužih partijskih čelnika prvi potencijalni korupcionaški krug. S tim što je taj mehanizam ugrađen u sistem, tako da ne treba zbog toga kriviti samo partijske čelnike, ni „partijskog imperatora”. To je institucionalno dato. Ali ako hoćemo borbu protiv korupcije, moramo videti kako doskočiti toj sekvenci političkog života. Tu nema međunarodnih iskustava jer druge zemlje tako nedemokratsku formulu za izbor poslanika nemaju.

Treba, dakle, ili promeniti Ustav ili posredne nedemokratske izbore do kraja učiniti javnim. I tako vezati ruke „partijskim žrecima” – da vidimo na osnovu čega oni odlučuju o tome ko će od 250 kandidata postati poslanik.

Borba protiv korupcije mora biti sveobuhvatna, i horizontalna i vertikalna. Glavni element borbe je postojanje političke volje. Jer ako postoji politička volja, iskazana u partijama, onda ona utiče na celo društvo. Važna stavka su takođe antikorupcijski zakoni. Ali oni se u partijama uglavnom ne primenjuju. Partije su jedini segment društva u kojima nijedan oficijelni trag korupcije nije nađen. Imamo više od 600 partija, ali kad je reč o korupciji, imajući u vidu službene dokumente, tako nešto kao da ne postoji – one su „potpuno čiste”.

Znači, politička volja, zakoni, primena zakona, pa onda dobar pravosudni sistem – tužilaštvo, sudovi, policija. I civilno društvo. Ne treba zaboraviti ni to da su mediji kod nas više učinili u borbi protiv korupcije nego neki državni organi.

Više smo očekivali i od takozvanih regulatornih tela, ali pokazalo se da ta tela dugo nisu bila formirana – nisu postavljeni ljudi ili nisu imali prostorije za rad, pa mi se čini da političari kod nas imaju tu veštinu da donesu zakon, ali se on onda zbog nekih tehničkih problema ne primenjuje. Mada ima i drukčijih primera: Odbor za sprečavanje sukoba interesa nedavno je pokrenuo inicijative u vezi sa sukobom interesa nekih državnih funkcionera, ali vlada je na ta upozorenja reagovala potpuno ravnodušno.

U mnogim zemljama partijski sistem takođe deluje kao brana protiv korupcije. Jer oni koji dođu na vlast obično nastoje da otkriju neku aferu onih koji su pre njih bili na vlasti. Kod nas ni toga nema, pa se stiče utisak da postoji neki „kartelski sporazum”, tako da sadašnji ne kontrolišu bivše. U Evropi, međutim, ko god dođe na vlast on čeprka, traži do poslednjeg centa, proverava da li su bivši uradili sve po zakonu, a ovde kao da važi pravilo – ne dirajte vi nas, nećemo ni mi vas.

Kada se sve to zna onda pomalo groteskno zvuče pozivi na borbu protiv korupcije. Pozivi su nepotrebni ako se konkretno nešto ne promeni.

Predsednik organizacije Transparentnost – Srbija