Сај Твомбли: Боје у слободном паду

Од нашег специјалног извештача из Беча

Још увек не сасвим прецењен као Дејмијен Херст, али опасно близу свотама које за своје радове згрћу Георг Базелиц и Герхард Рихтер, амерички уметник Сај Твомбли је од краја прошлог века етаблиран као један од гарантованих аукционих бестселера. Његово Анонимно платно из 1961. наћи ће се 30. јуна на аукцији у лондонском „Кристију” по почетној цени од седамсто хиљада фунти, што је скромна цена за уметника чија платна коштају 5–20 милиона евра.

И без комерцијалне фаме, Твомбли је један од најзанимљивијих уметничких феномена данашњице. Некадашњи аутсајдер који је дуго стајао у сенци свог колеге и атеље-цимера Роберта Раушенберга, дуго нападан као шарлатан, у САД одбијан као превише „европски“ (већ 50 година борави у Италији) и као „рашчеречивач сликарских платана“, успео је да изгради фасцинантну каријеру, захваљујући својој оригиналности у домену сликарства, али и цртежа и можда нешто мање – вајарства.

Као уметничка институција која иде у корак са временом, бечки Музеј модерне уметности (МУМОК) је, почетком јуна, приредио ретроспективу дела Саја Твомблија под називом „Сензација тренутка“, која ће трајати до 11. октобра. Кустос Ахим Хохдерфер уприличио је савршену изложбу у којој су показане све фазе Твомблијевог медијског развоја у области цртежа, колажа, скулптуре и уља на платну, а откривена је и мало позната чињеница да се од педесетих година прошлог века интензивно бави фотографијом.

Оно што изложбу чини посебно ексклузивном јесте то што су на њој показана и Твомблијева дела настала у последњих неколико година, од којих су нека тек довршена. Такорећи свеж, из атељеа, светску премијеру у Бечу доживљава триптих Без имена – бели акрил на платнима великог формата грундираним тамноплавом бојом – који заузима централно место у МУМОК-у.  

Иако је поводом отварања своје ретроспективе боравио у Бечу, Твомбли се, као што то практикује добар део живота, држао подаље од медија. Познат по шкртости на речима, повучен од јавности и алергичан на питања о своме раду, и овога пута се појавио као анонимни посетилац једне изложбе, а да никоме није упао у очи.

Сај Твомбли започиње каријеру апстрактног експресионисте (педесетих година прошлог века) у духу Вилема де Кунига и Џексона Полока, постепено развијајући сопствени стил који комбинује наслеђене утицаје са фигуралним шифрама у графиту и креди нанесеним на уља на платну. Од 1958. у његовом сликарству се све више појављују извесне компоненте колажа – комбинације симбола, слова, популарних пиктограма, отисака прстију и амблема распршених по плохи. Иза ових наизглед наивних композиција, које подсећају на графите или дечје увежбавање писања, стоји рафинираност уметника који се поиграва са формама и тајним језиком поезије и митологије. За Твомблијеве ране радове се каже да су „нулта тачка модерне“ – њихов крајњи исход произилази из складног склопа најбазичнијих цртачких елемената који повлаче лук до тема из античке митологије, медитеранске историје, до поезије Сапфе, Рилкеа и Китса...  

Ишчитавши неке од наслова платана изложених у МУМОК-у  – „Аркадија“ (1957), „Атинска школа“ (1964), „Царство флоре“, три верзије „Орфеја“ (1975–1979), „Пан“ (1975) и „Бог Марс и уметник“ (1975) – посетиоцу постаје јасно који од утицаја је био најпресуднији за његове сликарске мотиве. Без обзира на тему и ликовну фазу, Твомблијеве боје су у „слободном паду“ – нихилистички слободне, истовремено суптилне и прорачунато хаотичне. У читавом богатству његовог колорита бела боја је, још од сусрета са Џоном Кејџом на легендарном Блек маунтин колеџу (1952), предоминантна. Кејџ је, наиме, инспирисан Раушенберговим „Белим сликама“, идентификовао бело са тишином.

Слободом Твомблијевог језика и избора боја био је инспирисан и аустријски уметник Франц Вест при осмишљавању концепта музичке „пратње“ за изложбу у МУМОК-у: „Полазна тачка једне композиције је текст, који је у мом случају настао на мобилном телефону. Код писања СМС-а постоји функција аутоматске селекције речи при куцању првих слова.“ Поистовећујући насумице одабране речи електронских порука са Твомблијевим графитима, Вест је такорећи написао читав либрето састављајући неодадаистичке реченице. Музику је компоновао Михаел Маутнер, преузимајући мотиве из Вагнерових Мајстора певача, комбинујући класичну са модерном музиком. Овај музички перформанс  је, уз невероватно велико интересовање јавности, премијерно одржан у МУМОК-у 18. јуна.

У вајарству Твомблијево тумачење копирања реалности и субјективне перцепције релевантног и нерелевантног изражено је заменом чеоне и стражње стране скулптуре. Већина њих је израђена од предмета пронађених у уметниковој непосредној околини, најчешће радионици, и напослетку „обучена“ у беличасти вео тишине омиљене боје.

На фотографијама снимљеним 2003–2008, код Твомблија се као мотиви појављују детаљи из атељеа у Гаети, мутне фотографије намирница са штандова у „Волмарту” и детаљи великих празних просторија. Ове фото-композиције се такође поклапају са Кејџовим концептом интерференције спољног света са уметношћу  – остављање врата или прозора ка звуцима улице отвореним.