У глуму сам ушла преко хемије

Шармантна и лепа Љиљана Благојевић, члан Драме Народног позоришта у Београду, освојила је ове године поклонике глуме на два светска фестивала у Русији – на филмској и позоришној сцени. Мото оба фестивала био је исти: "За добро човечанства". Први пут је то било почетком јуна у Кисловодску, на Кавказу, главном улогом у филму Синише Ковачевића "Синовци", који је добио награду за најбољи филм. Други пут, пре пет дана у Москви, на позоришној сцени, у монодрами "Злостављање", делу Иве Андрића, чију је адаптацију и драматизацију урадио такође Синиша Ковачевић.

За обе улоге Љиљана Благојевић награђена је с два одличја истог имена: "Златни витез". Тако је ова жена надљудске воље и здравог оптимизма, топлих очију и сјајног осмеха, за ову годину практично стекла и титулу апсолутног – витеза глуме. Играла је у тридесетак филмова, педесетак позоришних представа и десетак најгледанијих телевизијским серија и драма.

Шта, генерално, мислите о наградама?

Све награде су драгоцене, посебно еснафске, оне које додељују колеге. Мада је тешко мерити вредности у уметности. Лако је то учинити у спорту, ту су секунде, дужине, висине, голови, кошеви... Обе ове награде добила сам из руку феноменалних глумаца који, као уосталом цео свет, достигнућа у глуми упоређују с руским системом који је направљен по Константину Станиславском, чувеном драматургу и редитељу. 

Како сте ушли у глуму?

Преко једне лепе науке – хемије. У животу је све хемија, љубав, на пример... У низу људских односа створи се једињење или талог... Међутим, док сам студирала хемију определила сам се, ипак, за хоби. Отишла сам на Академију, на одсек глуме, код професора Миленка Маричића и његовог асистента Боре Стјепановића. Они су врло значајни за све што сам касније урадила. У мојој класи били су и Мирјана Карановић, Мима Караџић, Мерима Исаковић...

Да ли сте се тада бавили спортом?

Чиним то и сад, и зими и лети, али на одмору. Волим скијање. Осећам се савршено у тим вожњама и борби с природом. Одлазим на Копаоник. Жао ми је што не могу да се бавим планинарењем и то правим пењањем на највеће планине. Лети волим пливање и пецање. Већ сад се спремам за уживање у Боки, преко пута Херцег-Новог, на Луштици, у Пристану...

Шта је неспортско у спорту?

По природи ствари спорт је оличење здравља, лепоте и младости. Међутим, допинг и продаја спортиста су тотално неспортске "дисциплине" које не могу да разумем. Али, шта ћемо, човек је нарушио многе божје односе, па тако и ово...

Кад сте "упознали" камеру?

За време студија играла сам у филму "Бошко Буха" редитеља Бранка Бауера. Продуцент Брано Лустиг је сад велико светско име у том послу. Праву велику улогу добила сам после тога у Кустуричином "Сјећаш ли се Доли Бел". Био је то, после низа телевизијских филмова и драма, његов први велики филм.

Шта је било одлучујуће да будете Доли Бел?

По сценарију је Доли често била разголићена, али поред таквог естете редитеља имала сам апсолутно поверење да ме он неће злоупотребити, да ту нећу бити само сценографија, већ ће све то бити у драматуршком склопу целе приче. И тако је било... А кад је већ о томе реч често у шали кажем да ће моји унуци моћи да виде како им је баба некада – добро изгледала.

Како сте знали да ће тако бити?

Гледала сам пре тога Кустуричину драму "Бифе Титаник" у којој има једна сцена оралног секса између Боре Стјепановића и Елизабете Ђурђевић. Емир Кустурица је то дивно решио преко крупног плана Елизабетине главе и љуљања лустера који је, после извесног времена, почео да – звецка... Тада сам схватила да се ради о генијалном редитељу који све преводи на уметнички језик, ништа на баналност...

Како доживљавате Кустурицу?

Мислим да је он наш бренд, да употребим ову "лепу" српску реч, јер је један од највећих светских редитеља. И дивно је што га живот није демантовао и као великог човека. Уме да носи тај успех без оптерећења и склоности ка променама. Он је ведра, весела, али и дубоко емотивна особа. То не кажем само ја... О томе, уз све оне који га познају, много речитије говоре његови филмови... 

Кад сте поново радили заједно?

Прошле године, после четврт века од "Доли Бел" снимили смо филм "Завет". Недавно је урађено 300 његових копија за светску промоцију. У Француској се гледа на карту више, али не и код нас. Једноставно, мислим да нема ни где да се прикаже, јер биоскопа нема ни у Београду. Сале су претворене у кафане... Ипак, надам се најбољем пошто је Кустурица постао председник Управног одбора Српског филмског центра...

О чему прича "Завет"?

То је филм пун духа и живота. Поетичан је као "Доли Бел", има брзину као "Црна мачка, бели мачор". Говори о односу села, које наводно умире, и града, који, као, преживљава. Међутим, питање је да ли је град у метастази... Порука филма је да ће село да преживи. Увелико се приказује на Мокрој гори. Има одличан звук, несвакидашњу фотографију, савршену музику Стрибора Кустурице с ритмом који никог не оставља мирним...

Ипак, овај филм није добио "Палму" у Кану...

То ме није изненадило. Знам да су Кустурица, Фелини и не знам ко још освојили по две "Палме" у Кану за протеклих – шездесет година... И како сад да се да и трећа... Немам одговор на ово питање, али нудим једну претпоставку: да је Емир имао само једну "Палму" овога пута би добио другу.

Где сте упознали Синишу Ковачевића?

Имам дар да запазим људе, посебно оне с којима волим да проведем живот. За дипломску представу сам питала колеге ко би могао да ми уради драматизацију и казали су ми да то може само Синиша, најбољи студент драматургије... На моје питање: Да ли хоћеш? – одговорио је:  "Нема проблема"... После две године добили смо кћерку Калину (24)...

Зашто сте ушли у политику?

Цео живот сам критиковала власт. У лето 1998. сам се свађала с човеком из градске управе за културу. После два дана ме позвао и понудио ми улогу градског секретара за културу, јер је тадашњи поднео оставку... Не само што нисам припадала странци на власти него сам чак подржавала коалицију "Заједно", шетње и све остало... И тада сам себи казала: Ајде да видиш шта можеш да урадиш. У то време је на челу Народног позоришта био Небојша Брадић, па ништа нисам ни играла...

И шта сте учинили као градски шеф за културу?

Доста тога. Тада није било сарадње између републичке и градске власти због изборне крађе. Било је то време санкција и бомбардовања. Остварила сам контакте с Русијом, Кином, Аустријом... Учинила сам велику ствар за самосталне уметнике, јер им је плаћен велики дуг од 1992. до 1999. Било је то њихово пензионо и социјално осигурање...

Зашто Вас сад нема у ТВ серијама?

Моја прва серија је "Докторка на селу", па "Портрет Илије Певца". То је мини серија која је освојила све награде по свету... Одличну гледаност имао је и "Бољи живот". По завршетку серије "Крај династије Обреновић", од 1994, нисам играла у ТВ серијама националне телевизије.

Шта планирате?

Ево, Синиша  и ја, у породичној продукцији, завршавамо ТВ серију "Горки плодови". Имаће 25 епизода и свака ће да траје по један сат. Приказиваће се од октобра на Првом програму РТС суботом од 20 часова. У серији учествује више од 250 глумаца. Синиша је писац сценарија и редитељ, а ја сам глумица и продуцент. Снимамо већ три месеца, а требало би још два и по. Сад предстоји рад под кровом. То је урбана прича из садашњег времена. Име серије нам све казује: шта смо посејали, а шта је родило...

Коју вест доносите из Русије?

Они нас веома воле и много брину о нама. Дирљиво је кад глумац и редитељ Бурљајев, у причи о Србији, каже: "Оно што је за Русе Кремљ, то је за Србе Косово"...

Зашто сте одбили позив из Холивуда?

У време снимања америчког филма "Браћа Блум", прошлог маја и јуна, предност сам дала фестивалима у Кану и Кисловодску, месту у коме је рођен песник Љермонтов и где је настрадао у двобоју. То је прави рај на земљи.

Шта Вам је важније: дух или тело?

За негу тела довољна ми је лична хигијена. За посебне вежбе и масаже немам времена. Са духом је све озбиљније. Много читам, гледам представе, изложбе, филмове, а и посао ме тера напред... Сећам се речи Пабла, познатог светског револуционара, који је доживео стоту годину, кад је дао рецепт дуговечности: "С годинама смањити исхрану, шетати сваки дан бар један сат, сваки дан научити један одломак напамет, јер  заборав је предворје смрти, и сваки дан имати еротску жељу... А да ли ћете је остварити то је друга ствар".

Да ли су жене јача бића?

Мој Синиша каже да су жене квалитетнији део човечанства. Волим кад он то каже, али мислим да нисмо супериорније. Неопходни смо једни другима. Тек заједно чинимо савршенство и људски склад. Али жене имају једну радост која нам је дата од природе. То је да смо ми те које износимо продужетак врсте.

Који мото Вам је најближи?

Не пуштам крв кад су ајкуле у близини. И требало би да се понашамо онако како непријатељи не би волели да нас виде...

Да ли за нечим жалите?

Жао ми је само што, поред Калине, немамо више деце. 

Да ли сте верник?

Јесам. То је у људској природи. Човек мора да верује, јер ако не верује нема жеље, нема воље... Кад верујете, онда се и надате, а кад се надате онда имате и радости. Онима који не верују све је допуштено, а то води у анархију...